Žena koja je volela veverice

Na jednom kraju grada stiglo je predvečerje. Sin je posmatrao oca koji je sedeo na tremu i pušio. Stariji čovek je zamišljeno sedeo na smeđoj drvenoj stolici ručne izrade.

Mučile su ga teške misli. O vevericama.

Pre nekoliko godina izgubio je posao, ali je u trenutcima svoje najveće brige i strepnje odlučio da započne nešto novo. Da uzgaja lešnike. Ubrzo nakon toga prodao je porodičnu kuću na selu, kupio manju na periferiji grada i zakupio leskarnik od hiljadu i osamsto stabala koji je dotad bio zapušten. Leske su vec bile mlade i zrele i davale su dobar rod. Pojavljivao se i poneki problem sa vremenom, radnom snagom i bolestima koje napadaju plod,ali, malo po malo, uspevao je sve da ih reši. A onda su počele da dolaze veverice. Bilo ih je dovoljno da naprave ozbiljne neprilike. Ubirale su veoma mnogo lešnika i nikako nisu htele da odu.. Kradljivci. Lopovi.

Kome je padalo na pamet da ih opise kao lepe, zanimljive životinje kitnjastog repa i nemirne duše?

Na drugom kraju grada sve je bilo spremno za večernji izlazak. Mali gradski kafići nanizani kao perle niz duge niti ulica dobijali su svoj pun sjaj. Gosti su dolazili iz  svih pravaca, sedali, naručivali svoja pića. Neki su pušili, neki su se kleli da žive zdravo, svak je bio obuzet svojim životom, a svi zajedno stopljeni u veseli žamor, poput zvuka celofana koje dete proizvodi otvarajući svoj poklon za rođendan. Dan se pretvarao u noć, a miris kuvanih đevreka uspevao je da nadvlada mirise jeseni.

"Znaš li zašto smo nas dvoje, zapravo, raskinuli?", upitala je Marija svoju drugaricu Vesnu. Vesna je bila ubeđena da, posle dva meseca slušanja Marijinih prica o  njemu, ljubavi, razlazu, bolu, laganju i upropaštenim letovanjima, sad, već poprilično dobro, razume zašto su se njih dvoje razdvojili, ali je kao svaka dobra prijateljica odgovorila nemo.

"Nikada se nije nasmejao od srca. Njegov osmeh je bio tako izvestačen, smejao se samo ako su se svi oko njega smejeli. Ponekad je bilo glupo i tužno u isto vreme, ali primećivala sam da je postojala mala pauza od trenutka kada se neko drugi nasmeje i kada to ucini on.Kao da se plašio da ne uradi nešto prvi, da ne ispadne glup u društvu. Na pocetku veze sam, glupača, mislila da je to znak zrelosti."

"Nisi glupača. Nemoj tako da pričas o sebi.", uskočila je Vesna.

"Ne samo da se nije često smejao", nastavila je, "nego su mu u poslednje vreme na nerve išli svi veseli i zaista srećni ljudi, kao da je njegov iskonski strah umesto straha od letenja, bilo, nedajbože, sedenje u cirkusu." Otpila je gutljaj vode. Sad je vec pričala previše uzbuđeno i ljutito.

"Marija, dušo, hajde se malo smiri i to jednostavno zaboravi. Prošlost, već jednom, stavi u prošlost i misli o sutra. Mozda će ti se dogoditi nešto lepo. Znaš i sama da Zakon privlačnosti kaže..."

"Dosta o tom tvom zakonu privlačnosti Vesna! I kojekakvim Tajnama i metafizici. Meni to, ionako, nije jasno. Ja samo zelim svoju istinsku ljubav, a oko mene su svi, tako umorno sumorni. Bože, da li je moguće, da sam jedinu, istinsku radost na njegovom licu doživljavala kada on dobije pošiljku iz Austrije, torbu prepunu markirane gardarobe sa raznih zimskih i letnjih rasprodaja. Mesecima bi, tada, bio, Ralf Loren, a tetka u Beču bi tako osiguravala priliv čestitki i razglednica kojima bi kitila svoj usamljenički stan." Obe su zaćutale. Vesna je imala sestru koja je, isto tako, obožavala ne biti svoja.

I dalje je to bilo lepo predvečerje.. Taman za vreme da se plati pa da se krene...

Ono što se potom dogodilo svaki velikan književnog stvaralastva bi vrlo vešto znao da opiše. Precizno i jasno bi uhvatio trenutak u kom je nepoznat čovek u patikama i trenerci, sa kapuljačom na glavi, posegao rukom ka Marijinom novčaniku koji je stajao na stolu, zgrabio ga prstima i dao se u beg. Literarni mag bi zaustavio taj trenutak  u vremenu i opisivao ga dugo i naširoko. Ljudi okolo bili bi zatečeni u vremenu, u svojim pogledima, neko u kafu, neko u novine ili u devojačka kolena. Konobari bi stajali noseći čase i piksle  na ancerima, tramvaj prekoputa stao bi napola otvorenih vrata za izlaz, čovek bi zakoračio levom nogom da pređe preko pešačkog mesta, a maleni maltezer  bio zatečen dok jase gospodarevu nogu. I, dok bi se sve, potom, ubrzavalo, čovek sa kapuljačom je već pretrčao ulicu, a Vesnina prijateljica, sa  kojom je, doskora, ispijala kafu, ustala je i dala se u trk za njim. Čovek je brzo dostrčao do kraja ulice, zastao  i pogledao iza sebe. Spazio je mladu ženu kako juri prema njemu i na kratko se preplašio, ali odmah mu je i laknulo. Jer,

pomislio je, to je samo devojka. One ne trče brže od muškaraca. Ako malo produži korak i ispreplete se kroz nekoliko ulica i zgrada, zbuniće je ili će se ona umoriti i prestati da trči. Otvorio je novčanik, brzo izvadio novac, a ostatak bacio na pločnik i nastavio beg. Dotrčala je do mesta na kom je bačen, uzela ga u ruke, pogledala unutra i nastavila za njim. Na kraju ulice nalazio se veliki park i mogla je odmah da ga primeti jer su se svi ili šetali ili mirovali, a on se veoma brzo kretao. Potrčala je koliko je noge nose. Taj novac joj je bio preko potreban za stanarinu na kraju meseca. Danas je bila u pošti i preuzela ga od oca koji ga je poslao sa sela, a potom je otišla sa Vesnom na kafu. Čovek u patikama i trenerci je pretrčao park, nekoliko pasa je zalajalo, čak se i poneki list podigao od siline naleta. Marija, takodje, uporno, za njim. Još jednom se osvrnuo i, videvši je kako ga jos uvek prati u trku, uputio se prema obdaništu. Preskočio je ogradu u jednom pokretu kao svaki mlad i zdrav  muškarac i nastavio kretanje izmedju tobogana i klackalica. Sada ju je video kako se uporno provlači kroz ogradu na mestu gde je bila pokidana šipka.Tada je primetio jedan veoma važan detalj na njoj. Nosila je obične, ravne, braon cipele.I pomislio je da je veoma glup, sam za sebe i da je trebao ukrasti novčanik od zene sa štiklama.

Kroz glavu mu je prošlo da se nikad ne zna koliko je neko lud i uporan, ali da je ona, ipak, žena, a i blok zgrada je blizu, mrak pada, malo će ispreplesti put i uspeće da se sakrije.

"Odlično", pomislila je ona, "možda imam sreće i on bude toliko retardiran pa uđe u neki od ulaza. Požuriću da vidim u koji će ući i onda ću, uz nečiju pomoć, pozvati policiju."

Jesenje večeri su svuda lepe, kako u kafićima u centru grada tako i u malim parkovima između zgrada. Klupe, igrališta za košarku i staze, mamile su stanare da se u velikom broju, osveže napolju. A naš lopov je upravo shvatio da se ovde neće lako sakriti. Već se, ionako, svi pitaju zašto trci kao lud. Prešavši i ovu ogradu, mnogo iscrpljena, ali uporna kao nikad, shvatila je da joj je pobegao. Za tren se razočarala, a onda je nastavila lagano da trči u pravcu autobuske stanice.

I opet ga je videla. Stajao je na polovini puta pored nekoliko autobusa. Tada se u njoj probudio inat.

"Goniću te do poslednjeg daha, mile mi majke!", besnela je u sebi. "Ti ne znaš sa kim si ovo započeo. Trčaću za tobom do besvesti. Pobedićeš samo ako si bolji, nikako

zato što ću ja odustati. Kunem ti se!"

Kradljivac, jednostavno, nije mogao da veruje. Protrčavao je pored putničkog kombija i bio siguran da je ona ostala u onom parku. Počela je da ga obuzima panika. Stalno se osvrtao.

Trčali su kao jedno. I bili su već, veoma, veoma umorni. Odlučio je da krene prema periferiji..

"O bože, tamo je totalni mrak i nema ništa osim zapuštene fabrike.", prošlo joj je kroz glavu. Čovek sa kapuljačom je skoro pomislio da pusti novac negde u stranu i zavrsi ovo mučenje. Možda nije stvoren za lopova, nema talenat i možda će jednog dana debelo nagrabusiti ako za njim bude trčao nekakav muškarac. Tada se dosetio da tamo, pored fabrike, počinju seoska imanja i kuće i da ako ubrza najviše što može ima priliku da se prebaci preko jednog belog zida  kojeg je video. Marija je, i dalje, grabila prema njemu, ali

sad je uz znoj počela da oseća i strah. Čudno, ali umor nije osećala. Nije ni stigla da razmislja o umoru. U glavi joj se uskomešalo hiljadu pitanja. Zašto joj se ovo dešava?

Gde je onaj lep život o kome je maštala? Gde su nestali svi divni muškarci spremni da pomognu dami u nevolji? Zašto ništa nema smisla u njenom životu?

Muškarac koji je trčao dvesta metara ispred nje već je stigao do mesta sa istovarenim šljunkom i drvenom gradjom i taman kad se činilo da sve ovo postaje večnost skrenuo je u desno i kao progonjena zver vešto se uspentrao preko zida i poslednje što se čulo bila je lomljava grančica i lavez psa. Stigavši do zida shvatila je da ne može da ga preskoči, ali je ugledala drvenu kapiju nekoliko metara pored. U momentu kad ju je otvorila ispred nje je sinula čeljust nemačkog ovčara i oči zamagljene i crvene kakve nikada do sad nije videla. I nije bilo više napred. Na ulazu dvorišne kuće upalilo se svetlo i neko je izašao napolje.

Bila je to prelepa jesenja noć. Ona koja se ne razlikuje od drugih po ličnoj lepoti već po lepoti duša koje se sastaju u njoj. Mrak je pao, iz daljine je dopirala muzika sa narodnog veselja, u dnevnim sobama bili su popaljeni televizori. Upaljeni tuđji životi smešteni u serijama, filmovima i prenosima. Marija i njen nenadani domacin sedeli su na tremu kuće u predgrađu na drvenim stolicama ručne izrade. Bili su mirno zagledani u tamu noći i dubine svoje svesti. Pola časa pre toga, kad je vec izgledalo da ce on provesti veče gledajući

u svetlost monitora začuo je neobičan lavež svog psa Lakija. Upalio je svetlo, izašao iz kuće i video nepoznatu ženu ili devojku koja stoji preplašena, skamenjena od straha, oznojena, poderane majice, prljavih cipela od belog peska i raščupane kose i svog psa izbezumljenog od besa i straha kao nikad pre. Nikoga više nije bilo. Trebalo joj je nakoliko minuta da dođe do daha i ispriča mu šta se dogodilo i otkud ona tu. A sada su sedeli na tremu i razgovarali.

"Zašto si toliko dugo trčala za njim?", upitao je.

"U početku sam trčala zbog novca, posle sam trčala jer nisam želela da osustanem.", rekla je, tiho.

"Nemoj da se brineš.", dodao je, "moj otac nedaleko odavde uzgaja lešnike i u toku je berba. Nama je uvek potrebna radna snaga i ubrzo možeš zaraditi i više nego što si izgubila

večeras, a iskreno se nadam da ćemo, nekako rešiti i problem sa vevericama."

"Kakvim vevericama?"

"U blizini se nastanilo mnogo veverica. One su savršeni mali kradljivci lešnika i nanose nam solidnu  materijalnu štetu. Sve smo pokušali da ih oteramo i nismo uspeli. Ne znamo šta da radimo, da ih lovimo ne smemo, bacamo petarde po cele dane da ih uplašimo, ali one su počele da se navikavaju na to."

"Pa to je veoma lako rešiti!", uzviknula je.

""Lako? Kako to mislis lako. Mi smo već sve probali."

"Veoma lako. Vidiš, ja veoma volim veverice i znam dosta o njima. Kad sakupljaju lešnike ne odnose ih odmah duboko u šumu. One iskopaju male rupe u blizini leskarnika isve prvo tu donesu. Pratite ih i pronaćićete ta mesta, a zatim sačekajte da ih sakupe malo više i uzmite. Ukradite vi njima. Ali ostavite uvek nekoliko lešnika jer ce one dogod ima  lešnika u rupi smatrati to svojim tajnim skrovištem. I tako u nedogled. Tako će oni postati vaši veseli berači i pomagači, a ne stetočine."

Sedeo je, skamenjen, ne verujući šta je čuo. Nekoliko trenutaka bila je tišina, a zatim je počeo da se smeje Lupkao je rukom o sto i kolena i smejao se, smejao na sav glas. Ona ga je oduševljeno gledala u smehu.

"Nas dvoje su, izgleda, spojili kradljivci.", rekao je. 

A onda su se zagledali jedno drugom u oči. 

http://feniks2012.blogspot.com/2011/12/zena-koja-je-volela-veverice.html