VOLIM TE
- Šta se kaže kada nekoga voliš?
- Pa… ”VOLIM TE” – reče on.
- A ako se uplaši?
- To znači da nije spreman da ga voliš. – reče on.
- To znači da nije spreman da ga voliš. – reče on.
- I šta se tada radi?
- Čekaš ga. – reče on.
- Čekaš ga. – reče on.
- Kako to?
- Čekaš ga dok ne bude spreman. – reče on.
- Čekaš ga dok ne bude spreman. – reče on.
- A ako nikada ne bude spreman.
- “Ako” su tri mala slova koja, postavljena ispred jedne rečenice, menjaju mnogo stvari… – reče on.
- “Ako” su tri mala slova koja, postavljena ispred jedne rečenice, menjaju mnogo stvari… – reče on.
- A šta mu onda kažeš? Lažeš li ga?
- Ne, nastavljaš da ga voliš… – reče on.
- Ne, nastavljaš da ga voliš… – reče on.
- A šta se radi, kada voliš nekoga? Ženite li se?
- Ne. – reče on.
- Ne. – reče on.
- A zašto se onda svi žene?
- Zato što ne znaju, kako je kada se voli? – reče on.
- Zato što ne znaju, kako je kada se voli? – reče on.
- Ko zna?
- Ti znaš! – reče on.
- Ti znaš! – reče on.
- Zašto?
- Zato što nekoga voliš… – reče on.
- Zato što nekoga voliš… – reče on.
- Zašto misliš tako?
- Inače me ne bi pitala. – reče on.
- Inače me ne bi pitala. – reče on.
- A šta radiš, kada ti neko kaže “VOLIM TE”?
- Veruješ mu! – reče on.
- Veruješ mu! – reče on.
- Zašto?
- Razumećeš, kada ti neko kaže “VOLIM TE”! – reče on.
- Razumećeš, kada ti neko kaže “VOLIM TE”! – reče on.
- Zašto misliš, da mi nisu govorili?
- On ti to nije rekao – reče on.
- On ti to nije rekao – reče on.
- A ja, kada sam ga srela?
- Kada su se izlazak i zalazak sunca spojili u jedno… – reče on.
- Kada su se izlazak i zalazak sunca spojili u jedno… – reče on.
- Kako to?
- Razumećeš, kada ti neko kaže “VOLIM TE”! – reče on.
- Razumećeš, kada ti neko kaže “VOLIM TE”! – reče on.
- A šta radiš, kada te neko upita “VOLIŠ LI ME”?
- Ništa. – reče on.
- Ništa. – reče on.
- Zašto?
- Zato što, ako ga voliš, on će to znati… i neće imati potrebu da te to pita. – reče on.
- Zato što, ako ga voliš, on će to znati… i neće imati potrebu da te to pita. – reče on.
- A zašto onda svi jedni drugima stalno govore “VOLIM TE”?
- Zato što nisu sigurni… – reče on.
- Zato što nisu sigurni… – reče on.
- U šta?
- U svoju ljubav! – reče on.
- U svoju ljubav! – reče on.
- A šta se dešava kada ljubavi nestane?
- Ništa. – reče on.
- Ništa. – reče on.
- Zašto?
- Zato što ljubavi ne može nestati! – reče on.
- Zato što ljubavi ne može nestati! – reče on.
- A zašto se onda ljudi razvode?
- Ljubav i brak nemaju ništa zajedničko. – reče on.
- Ljubav i brak nemaju ništa zajedničko. – reče on.
- Je li ti znaš sve odgovore?
- Ne… – reče on.
- Ne… – reče on.
- Pa kako mi onda odgovaraš?
- Sa velikom željom! – reče on.
- Sa velikom željom! – reče on.
- Znaš šta?
- Šta? – reče on.
- Šta? – reče on.
- VOLIM TE!
- Znam! – šapnu tiho on.
- Znam! – šapnu tiho on.
Predah
Oči joj zablistaše dok je slušala kako joj objašnjava zašto je tu, i kako je, verovatno bez namere, onako krhka a hrabra, postidela iskusnog borca i podsetila da je život opakiji od metka. Govorio joj je puno, u strahu da, ako prestane i taj sjaj koji je zavoleo će nestati.
Čaša je već dopola bila prazna, kafa ispijena, i znao je da magija neće još dugo trajati. Slušao je kako priča o konjima i zamišljao nju, tri puta manju sa blistavim okicama i rukicama koje čvrsto drže grivu. Više nije dete, odavno nije, i ispod lica bez mane ožiljci su izranjali svaki put kada bi se sjaj iz oka povukao. Tuga bi se tad kao plima vraćala u njen pogled. A odmah zatim novi odsjaj u širom otvorenim očima, poput deteta koje upija svet oko sebe, osmeh i iskra nade u dnu oka.
Jedno dugme previše otkopčana košulja skretala je njegov pogled. Kako dobro miriše, pomislio je. Kao i prvi put kada je sreo. Samo što je sada do njega dopirao i miris kože, i tek sada, po prvi put je zapazio pegice na njenim jagodicama. Nije se našminkala, to mu je i rekla čim su se tog dana videli: “Nisam se danas našminkala, rekao si da je lepše bez šminke…”. Zaista je to i mislio. Pokušavao se setiti koliko dugo se poznaju, tek nešto više od mesec dana, da, mesec dana pre njegovog rođendana. Za trenutak je poželeo da je jutro bilo san, da nisu kolege i da se ne moraju vratiti u kancelariju. Ovaj predah od posla, dobrodošao je da sredi misli, nadao se, a umesto toga, nova pometnja je nastala. Reči ispresecane smehom, smeh protkan željom, želja zamagljena nepotrebnim razmišljanjima…Telefon je zazvonio, morali su krenuti, magije je nestalo… do sledećeg predaha.
http://www.sasajovanovic.com/snovi-i-secanja/predah/
Dunavskim parkom
Dunavski park izgovara se sa cudno otegnutim “a”, vojvođanski dugim. Reče mi, tako se i Dunavska ulica izgovara. Kako se piše, pitah se u sebi, ali ne stigoh je pitati, već je pričala o morzeovoj azbuci, i svojim prvim radio chatovima, dokazujući mi po ko zna koji put da ima neku čudnu crtu ucrtanu na svom dlanu, koja joj život usmerava na put neobičan za devojke, a opet tako dražesno je o svemu tome pričala, i sve mi je to više prijalo nego da me je davila pričama o modi, frajerima sa dobrim automobilima, i gradskim tračevima.
Bila je tako obično neobična, i kad bih neku njenu neobičnost pomenuo sa čuđenjem bi odgovorila: “pa to je normalno!”. A ja nisam ni pomislio da nije normalno, već da je retko, kao što su sve dobre stvari retke, kao što je redak smeh, poput njenog, zvonkog i od srca. Novi Sad se pružio predamnom, kao raširena mapa i gde bi god krenuli do katedrale bi se ponovo vraćali i prvi put sam već viđene ulice povezivao u jedinstvenu sliku, koje ću tek kasnije biti potpuno svestan, sećajući se njenih reči, njenog mirisa i poljubaca, kad ona i njen grad ostanu daleko iza mene, dok se približavam gradu gde sam je prvi put video i poželeo, dok je pokušavala raspetljati moj pokvareni rajsfeslus na džemperu… Divno je mirisala, bila je preblizu, prekratko sam je znao… i cutao sam, uživajuću u neplaniranom trenutku, verujući da je jedini i da se neće ponoviti. Nisam ni slutio da sam već tad zakoračio njenim gradom tražeći je, a ona mojim srcem.
***
Volimo se iskrenim mislima
Izborom pozitivnih misli zasnovanih na ljubavi izaziva se zakonitost da se pozitivna energija upućuje voljenom biću i istovremeno istom energijom oblaže i štiti sopstveno biće.
Ljudi su pojedinačno originalni, energetski, misaono-emocionalno-duhovno samousavršavajući organizmi, usklađeni s kosmičkim ciklusima, ritmovima i učestalostima vibracija. Njihovi odnosi i vrste veza ponajviše zavise od misli, odnosno, od mislima uslovljenih emocija i ponašanja. Uostalom, misli stvaraju kosmos. Njihova moć proističe iz informacija koje sadrže, odnosno one ih čine i one presudno utiču na stepen bliskosti među ljudima, na uspostavljene odnose, pa stoga i na ispoljavanje i očuvanje ljubavi.
Najvažnije je da se shvati da je ljudski um deo kosmičke sveprožimajuće "umne energije". Čak su i Maje bile ubeđene u to da kosmos ima određene "namere" i da se iz središta univerzuma upravlja svim tokovima vidljivog sveta. Tako piše i Diter Brers, čuveni nemački biofizičar. Stoga nije čudno što se u religijama pominje dosluh sa "šaptačima misli" i anđelom čuvarem. Ko spozna svog anđela neće pogrešiti u izboru životnog puta i saputnika. Međutim, izbor životnih saputnika najviše zavisi od izgovorenih i prećutanih reči, koje ishode iz misli i podstiču emocije. Kada neko želi da ostvari vezu, najbolje je da pomisli šta bi ljubav u toj situaciji odlučila i šta bi rekla istina.
U ime ljubavi nastaju prijatna raspoloženja sa emocijama kao što su sreća, opuštenost, radost, užitak, ushićenost i znatiželja, ali se emocije pune ljubavi rađaju tek onda kada dostupne informacije dovoljno povećaju verovatnoću dostizanja cilja, u odnosu na iščekivanja. Izborom pozitivnih misli, zasnovanih na ljubavi, izaziva se zakonitost da se pozitivna energija upućuje voljenom biću i istovremeno istom energijom oblaže i štiti sopstveno biće, čak i ostala najmilija i najsrodnija bića. Uostalom, misli i emocije su samo oblici posebne vrste energije.
Kako očuvati ljubav
Kako je osnovni cilj ljudske duše samousavršavanje u školi života, jasno je da čovek može pasti na ispitu iz jedina dva predmeta - istina i ljubav. Od stečenog i usvojenog znanja zavise svi odnosi među ljudima, te i način biranja voljene osobe. Ljudski rod je i inače skup nepopravljenih ponavljača, koji u svakom novom pokušaju da se osveste imaju sve veća iskušenja i teže zadatke, u sve opasnijim samostvorenim uslovima. Ispiti se mogu položiti samo u slučaju samospoznaje sopstvenog dara i razumevanja zadatka. Treba da se ispuni životna uloga i doprinese društvenom samoosvešćivanju.
Mnogi na ispitu ljubavi padaju samo zato što ne shvataju šta su samoljublje, otuđenost i sebičnost. Iako biraju misli i reči i veruju da pozitivno misle, zaboravljaju da su ćelija porodice, naroda, civilizacija, ljudskog roda, svemira. Tako otuđeni, postaju sebične, samozadovoljne, "maligne" ćelije. Ljubav podrazumeva samosvest o pripadnosti i nastojanje da se istinski voli, zasnovano na čistoj istini u emocionalno inteligentnoj ljubavi. Jasno je da željenu bliskost polova omogućavaju ljubav i istina uslovljeni uspostavljenim odnosom i sveprožimajućim emocijama. Uostalom, emocije zavise od misli, koje prožimaju želje, volju, veru, namere i načine ostvarivanja životnih ciljeva.
Prema teoriji Pavela Simonova, emocije zavise od informacija, a čovek od informisanosti, budući da automatski reaguje na informacije bile one istinite ili lažne. Saglasno tome, emocije nastaju u nedostatku informacija. Informisan čovek ne pokazuje emocije kao što su odbojnost, strah, gnev, niti ispoljava radost, hrabrost ili zainteresovanost, jer on zna. Znanje ga čuva od uzbuđenja. Kad se mozak pod uticajem snažnih emocija "isključi", nastaje veoma opasno potiskivanje i gušenje emocija. Tada čovek ne primećuje male signale za uzbunu i nalazi brojne razloge da se zatvori u brak, profesiju ili hobi. Zbog takvih "rešenja" čovek potom pati, budući da svaki dan odlaže stvarna razrešenja, a potiskuje svoja osvešćena shvatanja, iskustvo i individualnost.
Međutim, tuga, apatija i anksioznost na taj nacin ne iščezavaju. Kako je telo glavno područje akcija "osećajnog mozga", takav ishod uslovljava fizičke probleme, a simptomi su klasične bolesti izazvane stresom. Istraživači sa Berkli univerziteta otkrili su da nisu toliko problem tzv. negativna osećanja, koliko potiskivanje osećanja od strane "saznajnog mozga". Tu vrstu problema čovek uvek rešava sam, jer niko ih neće niti može rešiti umesto njega. Osnovu za sve odnose i očuvanja ljubavi čine otvorenost, spremnost za davanje, kontrola nagona, iskrenost i prirodnost. Čim se u njih posumnja - sve vrste veza se kidaju, bliskost nestaje, a ljubav začas iščili. Ljubav se čuva istinom.
Prof. dr Svetozar Radišić, svetozarradisic.com
Da li sam te nekad sanjao?
Da li sam te nekad sanjao?
Teško je reći da jesam
a da ne otkrijem kako,
teško je reći kako
a da ne otkrijem sebe,
teško je otkriti deo sebe
a da ne priznam da ne znam
kad sanjam a kad sam budan.
****
Ona je...
Ona je volela kako on piše, i on je pisao.
On je voleo kako ona diše i ona je disala.
Stvorena da joj povlađuju, laskaju i lažu, a on je govorio šta misli i kad to boli, ne priznajući premoć lepote pred istinom. Od prvog dana.
Lepota je bogom dana a duh je srcem i umom stvaran. Pred njenom hrabrošću se poklonio, jer je ravna njemu bila. Imao je šta i naučiti od nje, iako mlađe i sa manje ožiljaka od borbi. Nauči da gubiš, da bi znala pobeđivati, govorio joj je, a učio je od nje posmatrajući je.
Strah je igrao u njenim očima dok je mirno disala. Voleo je kako diše. I njen mir. I iskru lucidnosti. Plamen u potaji izvire iz očiju koje sijaju dok govori. Sve i da ne čuje, samo te oči posmatrajuci savršeno bi je razumeo. O tim slikama je pisao. Iz njenih očiju. Da sačuva trenutak. Jer, izgovoreno se brzo zaboravi.
I voleo je kako ona diše, a ona je disala ritmom koji voli.
Ona je volela kako on piše, i on je pisao, da bi videla njegovim očima svoje.
Imam te u vidu
Ranko Simović
Kad ležim u travi,
ti si mi u glavi.
Ti si mi u mašti,
kad radim u bašti.
Imam te u vidu
nalakćen na zidu.
Ko da tebi hrlim
i kad jastuk grlim.
Problemi me stisli,
a ti mi u misli.
Bilo šta da viđam,
ja tebe priviđam.
I ma gde da bivam,
ja o tebi snivam!
No comments:
Post a Comment