Nedostatak koncentracije često je razlog zbog kojeg ne realizujemo svoje ciljeve i ideje.
Način na koji usmeravamo pažnju određuje naš lični magnetizam. Verovatno ste primetili da neki ljudi jednostavno "zrače". Njihov način razmišljanja, samopouzdanje, vera u ostvarenje sopstvenih ideja, oblikuje izraz njihovog lica i određuje stav tela. To zračenje, taj magnetizam, jeste poput proročanstva koje samo sebe ostvaruje. Oni koji uspevaju u životu u proseku nisu ništa pametniji ni talentovaniji od onih koji ne uspevaju. Ono što ih razlikuje od većine jeste usmerenost, mogućnost koncentrisanja.
Ako ne razvijamo svesnost o svojim unutrašnjim stanjima, kroz život nas vode emocije i egoistične želje. Takva uznemirujuća stanja ometaju tok misli i čine akcije haotičnim. Neko ko bi jednog trenutka čitao knjigu, drugog trenutka jeo, a trećeg izašao napolje na kafu, neće ništa raditi sa uživanjem - usmereno, koncentrisano, prisutno. Razlozi za takav mentalni nered često su emotivne prirode. Potisnuta ljutnja, tuga, seksualna želja, nisko samopoštovanje, problematični porodični odnosi... sve su to razlozi koji ometaju tok misli. A ako nismo u stanju da se usmerimo na neki cilj ili zamisao, počinjemo da mislimo o sebi kao o osobi slabog karaktera koja nije u stanju da vodi sopstveni život, što onda drugima daje prostor da vode i odlučuju umesto nas.
Znak slabe volje nije samo nemogućnost usmeravanja pažnje na nešto već i nemogućnost povlačenja pažnje. Na primer, mnogi ambiciozni ljudi opsesivno se bacaju na posao i jednostavno ne znaju da stanu. Često je takva opsesivnost znak izbegavanja suočavanja sa sobom. Adrenalinska ambicioznost koja čoveku zakida njegov unutrašnji mir nakon nekog vremena u tolikoj ga meri potroši da počinje da greši i na poslovnom planu. Čovek najbolje radi kad njegova koncentracija izvire iz unutrašnje mirnoće, a za to je, osim izoštrenog spoljašnjeg, potrebno imati i jasan unutrašnji fokus.
Većina ljudi u glavi ima buku. Roj automatskih misli koje se samo nižu: Jesam li nahranio psa; Danas ću ići u nabavku; Zašto mi je rekla to i to; Da, da, trebalo bi da posetim baku; Šefica mi kaže: ‘Ovo nije dobro', a ja njoj: ‘Šta opet ne valja'... Možemo da odemo na more i na planinu, ali ne možemo da pobegnemo od svoje glave. Najdublji i najtemeljniji odmor jeste odmor od sopstvenih misli. Bilo bi jednostavno kada bismo u svom mentalnom sklopu imali prekidač uključi/isključi. Kada bismo isključili um koji kopa po prošlosti i nagađa o budućnosti, mogli bismo da budemo prisutni u realnosti koja je uvek ovde i sada.
Balans meditacije i koncentracije
Plutanje prošlošću i budućnošću zapravo je naše uobičajeno stanje. Biti prisutan, biti tu, jeste retkost koja se događa samo kad nas zadesi snažan doživljaj lepote ili iznenadna životna opasnost. A vreme nije ništa drugo nego tok sadašnjih trenutaka. U knjizi Moć sadašnjeg trenutka Eckart Tolle piše: "Ništa se nikada neće dogoditi u budućnosti - dogodiće se u sadašnjem trenutku. Prošlost i budućnost očigledno nemaju sopstvene stvarnosti. One svoju stvarnost pozajmljuju od sadašnjeg trenutka."
Mada često imamo osećaj da nemamo vremena, bilo bi logičnije reći da u vremenu nema nas. Ono teče, a mi smo van njega. Iz trenutka u trenutak živimo van trenutka. Nalazimo se na mestu sa kog se pruža predivan pogled, ali to ne primećujemo jer mislimo o poslu. Razgovaramo sa prijateljima, a misli nam se zapliću u unutrašnje dijaloge sa nekim stotim ljudima. Um prepun asocijacija plete mrežu sopstvenih stvarnih i nestvarnih događaja. Naš osećaj za stvarnost, naša pažnja, naša prisutnost, može biti upletena u tu mrežu ili biti van nje, usmerena u pravcu koji sami odaberemo.
Istočna duhovna učenja u velikoj su meri usmerena na odmor od misli. Meditacija je u tom smislu suprotna od koncentracije. Kad se koncentrišemo na nešto, činimo to snagom misli. Da bismo realizovali plan ili ideju, moramo da imamo razvijenu sposobnost usmeravanja sopstvenih misli. Nažalost, često se događa da se ljudi koji se puno posvećuju meditaciji i duhovnosti gube, da se u svakodnevnom životu osećaju besciljno upravo zato što je njihov cilj primarno unutrašnji. U želji da dosegnu "određeni nivo svesti" ili da imaju neka specifična duhovna iskustva, oni svoju ambiciju okreću prema unutra i na taj način je gase.
Važno je razvijati i unutrašnji i spoljašnji fokus. Spoljašnji je usmeren na ciljeve i postignuća, a unutrašnji na staloženost i mir. U našem društvu čovek je u velikoj meri rob spoljašnjih merila. Na ceni su uspeh, dostignuća, pogled prema spolja. A kada je spoljašnji fokus prejak, kada je čovek "van sebe", onda se troši, pod stresom je, izgara, gubi se među informacijama, idejama, mogućim i nemogućim izborima. S druge strane, kad je unutrašnji fokus prejak, kad je čovek previše "u sebi", postaje letargičan, besciljan, stalno je u proceni, vaganju i izučavanju svojih unutrašnjih stanja.
Život je raznolik, zaista nam pruža mnoge mogućnosti za razvoj i napredovanje. Ponekad mnogo o sebi i životu možemo da naučimo gledajući unutra - introspekcijom, sagledavanjem sebe, a ponekad i gledajući napolje - upoznavanjem i posmatranjem drugih, izražavanjem sopstvene kreativnosti i ambicioznosti. Pogled prema unutra omogućuje nam da postanemo kvalitetniji, a pogled prema spolja da te svoje kvalitete izražavamo i delimo s drugima.
U svakom od nas nalaze se kreativni i destruktivni potencijali. Kreativni nas podstiču, inspirišu i okreću napred, a destruktivni nam otežavaju, komplikuju život i vuku nas unazad. Naš unutrašnji pogled može biti i destruktivan, kritički, baš kao što spoljašnji može biti previše takmičarski, utemeljen na zavisti. Načinom razmišljanja i ponašanjem (prema sebi i prema drugima) možemo hraniti svoje kreativne i svoje destruktivne potencijale. Na nama je da shvatimo šta nam čini dobro, a šta loše. Pri tom je važno da budemo u kontaktu sa svojim osećanjima i intuicijom, jer racio ima ograničen domet - zaključuje samo na osnovu informacija, a ono što je najbolje za nas nije uvek i najlogičnije. Kad slušamo svoj unutrašnji osećaj, prema njemu možemo da modifikujemo i sopstveni način razmišljanja. Neke misli u glavi (ili telu) stvaraju težinu, a neke donose olakšanje i mir. Prateći svoja unutrašnja stanja možemo da odaberemo misli koje nam čine dobro. Iz tog dobrog osećaja iznutra naše delovanje prema spolja može biti koncentrisano i kvalitetno.
