Jednom je učitelj pitao svoje učenike:“Zašto ljudi viču kad su ljuti?”
Učenici su razmišljali neko vreme:
“Zato što izgubimo strpljenje – zato vičemo” reče jedan.
“Zato što izgubimo strpljenje – zato vičemo” reče jedan.
“Ali, zašto bi vikao ako je osoba pokraj tebe?” pita učitelj – “zar nije moguće govoriti tiho i lagano?”
Učenici su davali još neke odgovore, ali nijedan nije zadovoljio učitelja.
Naposletku je objasnio:
“Kada su dve osobe u svađi, ljutite, njihova se srca jako udalje… Zato moraju vikati jedno na drugoga, kako bi njihov krik premostio udaljenost i kako bi se mogli čuti. Što su ljući, glasnije moraju vikati jer je udaljenost među njima sve veća.
Potom je učitelj pitao:
“Što se dogodi kada se dve osobe zaljube?
Ne viču jedan na drugoga, već govore tiho i nežno. Zašto? Njihova srca su veoma blizu. Udaljenost među njima je veoma mala.
Ne viču jedan na drugoga, već govore tiho i nežno. Zašto? Njihova srca su veoma blizu. Udaljenost među njima je veoma mala.
A šta se dogodi kada se još više zaljube?
Ne govore. Samo šapuću i još više zbližuju u svojoj ljubavi… Konačno, ne trebaju više ni šapat. Samo se gledaju i to je sve. Takve su dve osobe koje se vole.”
Ne govore. Samo šapuću i još više zbližuju u svojoj ljubavi… Konačno, ne trebaju više ni šapat. Samo se gledaju i to je sve. Takve su dve osobe koje se vole.”
Onda je rekao:
“Kada se svađate, nemojte dozvoliti da se vaša srca udalje, ne izgovarajte reči koje bi vas mogle još više udaljiti jer će doći dan kada će udaljenost biti tako velika i nikad više neće biti puta nazad.”
No comments:
Post a Comment