Predah

Oči joj zablistaše dok je slušala kako joj objašnjava zašto je tu, i kako je, verovatno bez namere, onako krhka a hrabra, postidela iskusnog borca i podsetila da je život opakiji od metka. Govorio joj je puno, u strahu da, ako prestane i taj sjaj koji je zavoleo će nestati.

Čaša je već dopola bila prazna, kafa ispijena, i znao je da magija neće još dugo trajati. Slušao je kako priča o konjima i zamišljao nju, tri puta manju sa blistavim okicama i rukicama koje čvrsto drže grivu. Više nije dete, odavno nije, i ispod lica bez mane ožiljci su izranjali svaki put kada bi se sjaj iz oka povukao. Tuga bi se tad kao plima vraćala u njen pogled. A odmah zatim novi odsjaj u širom otvorenim očima, poput deteta koje upija svet oko sebe, osmeh i iskra nade u dnu oka.

Jedno dugme previše otkopčana košulja skretala je njegov pogled. Kako dobro miriše, pomislio je. Kao i prvi put kada je sreo. Samo što je sada do njega dopirao i miris kože, i tek sada, po prvi put je zapazio pegice na njenim jagodicama. Nije se našminkala, to mu je i rekla čim su se tog dana videli: “Nisam se danas našminkala, rekao si da je lepše bez šminke…”. Zaista je to i mislio. Pokušavao se setiti koliko dugo se poznaju, tek nešto više od mesec dana, da, mesec dana pre njegovog rođendana. Za trenutak je poželeo da je jutro bilo san, da nisu kolege i da se ne moraju vratiti u kancelariju. Ovaj predah od posla, dobrodošao je da sredi misli, nadao se, a umesto toga, nova pometnja je nastala. Reči ispresecane smehom, smeh protkan željom, želja zamagljena nepotrebnim razmišljanjima…Telefon je zazvonio, morali su krenuti, magije je nestalo… do sledećeg predaha.

http://www.sasajovanovic.com/snovi-i-secanja/predah/