Dragi moji, "Otkud osecaj praznine u duši i kako ga se rešiti" :-) naletela sam na veoma inspirativan tekst.. Uživajte..
"Jedno pitanje danas me je veoma pokrenulo i bas sam se nad njime zamislila.
Pitanje je bilo na sledeću temu: Imam sve što mi je neophodno, lepe stvari se desavaju oko mene i ljudi koje volim su ok prema meni. Zašto se onda ponekad osećam tako prazno?
Prvo, svaka čast na pitanju i na iskrenosti. Da i sama nisam bila u toj situaciji ne bih sada znala da odgovorim na pitanje. Onako, iskreno iz srca. I znam kako je biti tu. Praznina boli. Plus, uz nju dolazi onaj grozni ukus nezahvalnosti. U stilu : Ima sve, Bog joj dao, a ona nezahvalna…prosto ne ume da se raduje. Fuj vibracija, fuj, fuj…
Odgovor koji sam na brzinu napisala je bio : Duša ti se smara. Ne radiš ono što želiš i time blokiraš svoju dušu. A ona ti to signalizira osećajem praznine.
Zatim sam spustila telefon i nastavila svoju kupovinu zemlje i cveća za baštu. Dok sam birala izmedju zemlje za saksije i zemlje za povrće, ovo pitanje mi se i dalje vrtelo po glavi.
Šta to znači “Duša ti se smara. Ne radiš ono što duša želi?”. Šta to tačno znači? Pa nije moja dušsa neka druga osoba koja hoće nešto meni nepoznato.
Ja veoma lako i brzo mogu da znam šta to duša želi. Ali to je meni možda lako, dok drugima nije. Odlučih se za zemlju za povrće. Kesa od 70l. Sad to treba preneti do auta. Prolazim dalje pored saksija sa lalama, roze, zute, …uskrs stiže. Stavljam ključ u bravu od auta i kapiram…zaista!! Nekome ko nije naviknut da sluša šta mu duša želi možda više i ne čuje! Wow…u mojoj realnosti je to oduvek bilo lako, ali možda nekome zaista nije?
Možda je neko zaista totalno ufiksiran u svojm “Ovo mogu”, “ovo smem” ,”ovo se ne sme” da taj glas duše i ne čuje.
Pade mi na pamet da želim još jedan venac od cveća za vrata. I to ne bilo kakav. Neki bolji, raskošniji. Da svaki put kad stanem ispred svojih ulaznih vrata i odključavam vidim tu raskoš. Patkice, cvece, leptirići…
Šta je to što duša želi?
Duša je energija koja se manifestovala u ljudskom obliku, da bi pre svega uživala na planeti u raznoraznim kreativnim delima. Duša voli da slika, peva, trči, kuva ručak, šije, čita knjige, igra… to su neke od jednostavnijih stvari, koje većina duša želi.
Zatim postoje stvari koje neke duše žele više nego druge. Recimo, neko voli da vozi brza kola. Duša traži brzinu, traži pokret, traži polet…
Ili recimo traži prijatne, zanimljive razgovore..
Ili traži da sadi biljke…mozda baš posebnu vrstu biljaka?
Neke duše žele da sviraju baš odredjeni instrument ili da slušaju baš odredjenu muziku.
Neke duše žele da drugima budu od koristi. Recimo da budu tu kada je drugima potrebno.
Sve što duše žele ima jednu zajedničku osobinu a to je da dolazi iz ljubavi. Duša nikada ne želi da radi nešto iz straha. Bilo koja namera iz straha ne dolazi od duše već od uma.
Moja duša recimo voli sledeće: Prijatne tekstile oko sebe, domaću muziku uz koju igram, sviranje klavira, slike veselih boja, maline u bašti, sveže začine, slikanje, sveže cedjeni sok od narandže, zanimljive ljude i razgovore o Bogu i svetu, šetnju kroz centar grada nedeljom popodne, ljetnje večeri u bašti, voćnu salatu…
Moja duša voli da se ubaci u neki flow koji će me satima držati. Kao slikanje slike. To kod mene traje 4-5 sati. Ne znam kako se zovem (znam da ima neke veze sa cvećem), ne znam gde sam, ne znam koji je dan ni vreme..znam samo da mi plava lepo ide uz žutu i crvena uz naradnzastu…vidim ispred sebe boje, vodu, umačem četkicu, mešam boje…i baaaš me briga šta je ko reko, ko je kome šta. Apsolutno mi je sve jedno. Meni je lepo. Ja sam srećno zaludjena. Zaljubljena u život. U punoću života.
A šta ti radiš?
Shvatate? Lako je znati šta vam duša voli. To je prosto ko pasulj. Posmatraš svoj život i vidiš šta te raduje. Šta radiš sa lakoćom? Posle čega se osećaš bolje? Šta ti puni baterije?
Kako onda nastaje praznina?
U trenutcima kada radimo to što dušu raduje energija teče kroz nas. Kao da nam je na glavi gore rupa kroz koju energija stiže i onda protiče kroz telo na dole ka zemlji. Bela, svetla, osvežavajuća energija. Aura se širi, omekšava. Ćelije se oporavljaju. Duša se napaja. Slavina je otvorena i mi se napajamo energijom. Duša peva!
Praznina nastaje kada se duša smara. Kada duže vreme ne radimo ništa ili vrlo malo za svoju dušu. Tad zavrnemo kanal kroz koji nam stiže energija. Kroz nas samo kapne ponekad neka kap. Kad sebi napravimo lepu kafu ili kupimo nove cipele. Ostatak dana duša spava jer šta god da radimo, smara se. Idemo na posao koji nas ne zanima, radimo stvari za druge koje ne želimo, i generalno…sve radimo iz neke vrste straha.
Sve manje energije teče kroz nas, taman dovoljno da uopšte budemo budni i funkcionišemo. Pojavljuje se umor, depresije, osećaj praznine, besmisla… sve to kao posledica energije koja više ne teče.
>>Dakle, osećaj praznine se javlja najjače kada osećamo da nam je nešto životna svrha i sebi ne dozvolimo da to radimo. Iz straha, nepoverenja ili zato što ne verujemo da je moguće.
Primer…žena kojoj je životna svrha da kreira lepotu. Gde god se okrene ona nešto lepo želi da napravi…ikebanu, ukras za prozor, lepu frizuru.. I onda ta žena počne da radi na nekom šalteru. A sanja o tome da otvori cvećaru. Ali se ne usudjuje, jer taj posao ne bi bio siguran. I tako 30 godina. Ako ne nadje drugi način da živi svoju svrhu i kreira lepotu svuda oko sebe, ova žena će uskoro patiti od depresije. Njoj je neophodno da ili ima baštu u kojoj će negovati cveće. Ili da ima kuću koju može da ukrašava, i još bar tri kuće od prijatelja. Ili bilo koji drugi način, kroz koji može da izrazi svoju životnu svrhu. Samo jedan cvetić u njenom šalteru nažalost nije dovoljan da nahrani njenu dušu.
Bilo bi lepo kada bi sebi priznala da ima san ali da ne veruje da može da ga ostvari. I onda počela da traži način da ga ipak ostvari.
Moja lična svrha života, moja misija je da podsećam na svetlost u svima nama. Ja jednostavno moram bar nekoliko sati dnevno da provedem radeći baš to. Hvala Bogu, pa sam vremenom naučila kroz koja dela ja to mogu da činim. Mogu da slikam slike energija. Mogu da čitam o posebnim ljudima. Mogu da se divim umetnicima. Mogu da budem NLP Coach ljudima oko sebe. Mogu da decu koju srećem motivišem da uče ono što vole. Iako je misija jedna, ja imam slobodu da biram kako ću konkretno da je realizujem.
Jedan od načina je baš pisanje ovih tekstova. Eto, podsećam te na svetlost u tebi. Podsećam te da imaš dušu koju treba nahraniti. Podsećam te da imaš nešto posebno u sebi. Da nisi sam. Da imaš jedinstven dar.
I ja večeras kad ugasim kompijuter imaću osećaj punoće u duši. Jer živim svoju svrhu. Meni praznina ne može da se desi.
E sad, Univerzum/Bog/All that is je ugradio odličan mehanizam zaštite. Kada duša ne uspeva da vama dokaže da treba da radite to što volite, ona počinje da vam to signalizira tim osećajem praznine. Ko veli…ako mi ne daš da radim šta želim, i da se time napajam energijom, evo ti ovaj bol i praznina. Pa valjda ćeš ukapirati. I što je slučaj hitniji , jači je i osećaj besmisla.
Duša je uporna, ona se neće smiriti dok joj se ne da način da se u punom svetlu izrazi. Sve jedno kakvi su uslovi za to. Imamo primere ljudi koji sa serpom i loncem prave muziku ili slikaju ugljem.
Poseban izazov imaju ljudi koji žele da se bave nečim ezoteričnim. Nečim što nije bas lako prihvaćeno od društva. Recimo ima duša koje žele da leče energijom ili da kanališu. I ajd ti sad to objasni društvu u kojem su realnost i ozbiljnost mera svega. Za to treba hrabrosti. Naći rupu u sistemu. Naći način da živimo u sistemu da da damo svojoj duši oduška što bi se reklo. Jer duša koja ne živi, guši se.
Mnogi ljudi su godinama u stanju da sebe izblokiraju i ne dozvoljavaju sebi da rade to što vole. I onda trpe taj osećaj besmisla pravdajući se pred sobom kako nemaju izbora. Obično se to dešava ljudima koji su veoma zauzeti i moraju da se brinu o drugima.
Ne mogu sad da slikam, moram da se brinem o deci. Ne mogu da idem na časove plesa, nemam para za to. Ne mogu da radim u bašti, moram da stavim zimnicu za familiju. Ne mogu ja da kupim taj venac za vrata, nije sad to neophodno…
Ne mogu ja da odem tri dana da se odmorim, ko će mužu da kuva ručak. Ne mogu ja sad da idem na sport, kad moram da tražim posao. …
Koji god razlog da ste izabrali da sebe izblokirate, bio dobar ili loš, činjenica je da duša ostaje izblokirana.
Znate koji je najbolji lek za depresiju? Rad. Treba zabaviti ruke. Obično se u psihijatrijskim bolnicama u kojima se leči depresija nalazi neka radionica u kojoj ljudi mogu da zaposle ruke. Pa seku neka drva, lepe nešto, buše metal, prave one ukrasne zvezde ili rezbare figurice…i prodje im ceo dan u tome. Na kraju se osete korisno.
Kako se rešiti te praznine?
Lako. Papir u ruke i piši: Ovo su 50 stvari koje me čine srećnim….
I onda nadji dobar hobi. Zasuci rukave i kreni da radiš nešto, sve jedno koliko para imaš za to. Crtaj bojcama ako nemaš pare za tempere. Pleši po stanu ako nemaš pare za časove. Pročitaj knjigu o nekoj metodi ako nemaš vremena za seminar.
Baš će da te bude briga za to što je Pera ili Žika rekao. Ma nećeš ni primetiti. Neće više biti deo tvoje realnosti. Osetićeš ogromnu zahvalnost kada vidiš svoje delo. A Univerzum će krenuti da ti daje, i daje, i daje…sve što ti je potrebno da tvoja duša prodiše.
I ako ti dodje želja da napraviš nešto, čisto za svoju dušu…MOLIM TE UČINI TO BEZ OKLEVANJA.
http://www.carobnemisli.com/tajna/otkud-osecaj-praznine-u-dusi/
"Jedno pitanje danas me je veoma pokrenulo i bas sam se nad njime zamislila.
Pitanje je bilo na sledeću temu: Imam sve što mi je neophodno, lepe stvari se desavaju oko mene i ljudi koje volim su ok prema meni. Zašto se onda ponekad osećam tako prazno?
Prvo, svaka čast na pitanju i na iskrenosti. Da i sama nisam bila u toj situaciji ne bih sada znala da odgovorim na pitanje. Onako, iskreno iz srca. I znam kako je biti tu. Praznina boli. Plus, uz nju dolazi onaj grozni ukus nezahvalnosti. U stilu : Ima sve, Bog joj dao, a ona nezahvalna…prosto ne ume da se raduje. Fuj vibracija, fuj, fuj…
Odgovor koji sam na brzinu napisala je bio : Duša ti se smara. Ne radiš ono što želiš i time blokiraš svoju dušu. A ona ti to signalizira osećajem praznine.
Zatim sam spustila telefon i nastavila svoju kupovinu zemlje i cveća za baštu. Dok sam birala izmedju zemlje za saksije i zemlje za povrće, ovo pitanje mi se i dalje vrtelo po glavi.
Šta to znači “Duša ti se smara. Ne radiš ono što duša želi?”. Šta to tačno znači? Pa nije moja dušsa neka druga osoba koja hoće nešto meni nepoznato.
Ja veoma lako i brzo mogu da znam šta to duša želi. Ali to je meni možda lako, dok drugima nije. Odlučih se za zemlju za povrće. Kesa od 70l. Sad to treba preneti do auta. Prolazim dalje pored saksija sa lalama, roze, zute, …uskrs stiže. Stavljam ključ u bravu od auta i kapiram…zaista!! Nekome ko nije naviknut da sluša šta mu duša želi možda više i ne čuje! Wow…u mojoj realnosti je to oduvek bilo lako, ali možda nekome zaista nije?
Možda je neko zaista totalno ufiksiran u svojm “Ovo mogu”, “ovo smem” ,”ovo se ne sme” da taj glas duše i ne čuje.
Pade mi na pamet da želim još jedan venac od cveća za vrata. I to ne bilo kakav. Neki bolji, raskošniji. Da svaki put kad stanem ispred svojih ulaznih vrata i odključavam vidim tu raskoš. Patkice, cvece, leptirići…
Šta je to što duša želi?
Duša je energija koja se manifestovala u ljudskom obliku, da bi pre svega uživala na planeti u raznoraznim kreativnim delima. Duša voli da slika, peva, trči, kuva ručak, šije, čita knjige, igra… to su neke od jednostavnijih stvari, koje većina duša želi.
Zatim postoje stvari koje neke duše žele više nego druge. Recimo, neko voli da vozi brza kola. Duša traži brzinu, traži pokret, traži polet…
Ili recimo traži prijatne, zanimljive razgovore..
Ili traži da sadi biljke…mozda baš posebnu vrstu biljaka?
Neke duše žele da sviraju baš odredjeni instrument ili da slušaju baš odredjenu muziku.
Neke duše žele da drugima budu od koristi. Recimo da budu tu kada je drugima potrebno.
Sve što duše žele ima jednu zajedničku osobinu a to je da dolazi iz ljubavi. Duša nikada ne želi da radi nešto iz straha. Bilo koja namera iz straha ne dolazi od duše već od uma.
Moja duša recimo voli sledeće: Prijatne tekstile oko sebe, domaću muziku uz koju igram, sviranje klavira, slike veselih boja, maline u bašti, sveže začine, slikanje, sveže cedjeni sok od narandže, zanimljive ljude i razgovore o Bogu i svetu, šetnju kroz centar grada nedeljom popodne, ljetnje večeri u bašti, voćnu salatu…
Moja duša voli da se ubaci u neki flow koji će me satima držati. Kao slikanje slike. To kod mene traje 4-5 sati. Ne znam kako se zovem (znam da ima neke veze sa cvećem), ne znam gde sam, ne znam koji je dan ni vreme..znam samo da mi plava lepo ide uz žutu i crvena uz naradnzastu…vidim ispred sebe boje, vodu, umačem četkicu, mešam boje…i baaaš me briga šta je ko reko, ko je kome šta. Apsolutno mi je sve jedno. Meni je lepo. Ja sam srećno zaludjena. Zaljubljena u život. U punoću života.
A šta ti radiš?
Shvatate? Lako je znati šta vam duša voli. To je prosto ko pasulj. Posmatraš svoj život i vidiš šta te raduje. Šta radiš sa lakoćom? Posle čega se osećaš bolje? Šta ti puni baterije?
Kako onda nastaje praznina?
U trenutcima kada radimo to što dušu raduje energija teče kroz nas. Kao da nam je na glavi gore rupa kroz koju energija stiže i onda protiče kroz telo na dole ka zemlji. Bela, svetla, osvežavajuća energija. Aura se širi, omekšava. Ćelije se oporavljaju. Duša se napaja. Slavina je otvorena i mi se napajamo energijom. Duša peva!
Praznina nastaje kada se duša smara. Kada duže vreme ne radimo ništa ili vrlo malo za svoju dušu. Tad zavrnemo kanal kroz koji nam stiže energija. Kroz nas samo kapne ponekad neka kap. Kad sebi napravimo lepu kafu ili kupimo nove cipele. Ostatak dana duša spava jer šta god da radimo, smara se. Idemo na posao koji nas ne zanima, radimo stvari za druge koje ne želimo, i generalno…sve radimo iz neke vrste straha.
Sve manje energije teče kroz nas, taman dovoljno da uopšte budemo budni i funkcionišemo. Pojavljuje se umor, depresije, osećaj praznine, besmisla… sve to kao posledica energije koja više ne teče.
>>Dakle, osećaj praznine se javlja najjače kada osećamo da nam je nešto životna svrha i sebi ne dozvolimo da to radimo. Iz straha, nepoverenja ili zato što ne verujemo da je moguće.
Primer…žena kojoj je životna svrha da kreira lepotu. Gde god se okrene ona nešto lepo želi da napravi…ikebanu, ukras za prozor, lepu frizuru.. I onda ta žena počne da radi na nekom šalteru. A sanja o tome da otvori cvećaru. Ali se ne usudjuje, jer taj posao ne bi bio siguran. I tako 30 godina. Ako ne nadje drugi način da živi svoju svrhu i kreira lepotu svuda oko sebe, ova žena će uskoro patiti od depresije. Njoj je neophodno da ili ima baštu u kojoj će negovati cveće. Ili da ima kuću koju može da ukrašava, i još bar tri kuće od prijatelja. Ili bilo koji drugi način, kroz koji može da izrazi svoju životnu svrhu. Samo jedan cvetić u njenom šalteru nažalost nije dovoljan da nahrani njenu dušu.
Bilo bi lepo kada bi sebi priznala da ima san ali da ne veruje da može da ga ostvari. I onda počela da traži način da ga ipak ostvari.
Moja lična svrha života, moja misija je da podsećam na svetlost u svima nama. Ja jednostavno moram bar nekoliko sati dnevno da provedem radeći baš to. Hvala Bogu, pa sam vremenom naučila kroz koja dela ja to mogu da činim. Mogu da slikam slike energija. Mogu da čitam o posebnim ljudima. Mogu da se divim umetnicima. Mogu da budem NLP Coach ljudima oko sebe. Mogu da decu koju srećem motivišem da uče ono što vole. Iako je misija jedna, ja imam slobodu da biram kako ću konkretno da je realizujem.
Jedan od načina je baš pisanje ovih tekstova. Eto, podsećam te na svetlost u tebi. Podsećam te da imaš dušu koju treba nahraniti. Podsećam te da imaš nešto posebno u sebi. Da nisi sam. Da imaš jedinstven dar.
I ja večeras kad ugasim kompijuter imaću osećaj punoće u duši. Jer živim svoju svrhu. Meni praznina ne može da se desi.
E sad, Univerzum/Bog/All that is je ugradio odličan mehanizam zaštite. Kada duša ne uspeva da vama dokaže da treba da radite to što volite, ona počinje da vam to signalizira tim osećajem praznine. Ko veli…ako mi ne daš da radim šta želim, i da se time napajam energijom, evo ti ovaj bol i praznina. Pa valjda ćeš ukapirati. I što je slučaj hitniji , jači je i osećaj besmisla.
Duša je uporna, ona se neće smiriti dok joj se ne da način da se u punom svetlu izrazi. Sve jedno kakvi su uslovi za to. Imamo primere ljudi koji sa serpom i loncem prave muziku ili slikaju ugljem.
Poseban izazov imaju ljudi koji žele da se bave nečim ezoteričnim. Nečim što nije bas lako prihvaćeno od društva. Recimo ima duša koje žele da leče energijom ili da kanališu. I ajd ti sad to objasni društvu u kojem su realnost i ozbiljnost mera svega. Za to treba hrabrosti. Naći rupu u sistemu. Naći način da živimo u sistemu da da damo svojoj duši oduška što bi se reklo. Jer duša koja ne živi, guši se.
Mnogi ljudi su godinama u stanju da sebe izblokiraju i ne dozvoljavaju sebi da rade to što vole. I onda trpe taj osećaj besmisla pravdajući se pred sobom kako nemaju izbora. Obično se to dešava ljudima koji su veoma zauzeti i moraju da se brinu o drugima.
Ne mogu sad da slikam, moram da se brinem o deci. Ne mogu da idem na časove plesa, nemam para za to. Ne mogu da radim u bašti, moram da stavim zimnicu za familiju. Ne mogu ja da kupim taj venac za vrata, nije sad to neophodno…
Ne mogu ja da odem tri dana da se odmorim, ko će mužu da kuva ručak. Ne mogu ja sad da idem na sport, kad moram da tražim posao. …
Koji god razlog da ste izabrali da sebe izblokirate, bio dobar ili loš, činjenica je da duša ostaje izblokirana.
Znate koji je najbolji lek za depresiju? Rad. Treba zabaviti ruke. Obično se u psihijatrijskim bolnicama u kojima se leči depresija nalazi neka radionica u kojoj ljudi mogu da zaposle ruke. Pa seku neka drva, lepe nešto, buše metal, prave one ukrasne zvezde ili rezbare figurice…i prodje im ceo dan u tome. Na kraju se osete korisno.
Kako se rešiti te praznine?
Lako. Papir u ruke i piši: Ovo su 50 stvari koje me čine srećnim….
I onda nadji dobar hobi. Zasuci rukave i kreni da radiš nešto, sve jedno koliko para imaš za to. Crtaj bojcama ako nemaš pare za tempere. Pleši po stanu ako nemaš pare za časove. Pročitaj knjigu o nekoj metodi ako nemaš vremena za seminar.
Baš će da te bude briga za to što je Pera ili Žika rekao. Ma nećeš ni primetiti. Neće više biti deo tvoje realnosti. Osetićeš ogromnu zahvalnost kada vidiš svoje delo. A Univerzum će krenuti da ti daje, i daje, i daje…sve što ti je potrebno da tvoja duša prodiše.
I ako ti dodje želja da napraviš nešto, čisto za svoju dušu…MOLIM TE UČINI TO BEZ OKLEVANJA.
http://www.carobnemisli.com/tajna/otkud-osecaj-praznine-u-dusi/
No comments:
Post a Comment