Cirkus bez cirkusa

Priča o porodici koja je dramatično, na blagajni, odložila “cirkusku predstavu” – za sva vremena!… ~ Mama se obraća “deci u odraslima” i podseća ih: Ona, ta deca u odraslima - i mogu i smeju(!)… ~ Od nas, najviše od nas(!), zavisi - i naša i budućnost naše dece!

Nedeljno septembarsko popodne. Rešili smo da obradujemo decu cirkuskom predstavom na Zemunskom keju, nadajući se da je to jedan od cirkusa u kome životinje “maze i paze”. Nismo ni slutili da ćemo tog dana zatvoriti cirkuska vrata i sebi i deci verovatno za ceo život. Zašto? “Dobre tete” i čike iz cirkusa delile su flajere u vrtićima koje su donosiocima na blagajni “cirkusa” omogućavale popust.

Mama je tražila jednu dečiju i pet karata za odrasle, u koje spadaju i deca iznad pet godina, al’ ko će to da primeti(?). Dala je čika blagajniku onoliko para koliko je tražio i “šarene flajere” za svaku kartu, taman da od popusta bude i za kokice. Sledeći kupac još se nije pošteno ni smestio ispred šaltera kad je mama ukapirala da je čika naplatio veći iznos, praktično kartu više. Vratila se na šalter, izvinjavajući se sledećem po redu.

Lepo je čika blagajniku sve objasnila i zatražila da joj vrati više naplaćeni novac. „Neću, dokažite“, rekao je čika blagajnik. Mama je pokazala upravo dobijene karte i kusur. On i dalje nije hteo da vrati novac, nabacujući look, u stilu: „faca mu je stena kamenita“. Ali mama je znala da i stene ponekad pucaju i opet je pokušala da ga ubedi. Čika je tad to već grubo odbio i počeo da vređa mamu, pa je zbog nje, tako „opasne“, pozvao i obezbeđenje!!! Deca su već počela da bivaju uznemirena i da plaču.

Mama je razmišljala “100 na sat”: da li da odustane? Ako to učini, kakav će primer dati svojoj deci i svim mališanima koji, dok čekaju da uđu u šareni dečiji circus, posmatraju šta se na blagajni događa: da mogu da vam ukradu novac a da se vi jedino možete il’ morate povući!!!

„Neću da se pomerim dok ne dobijem svoj novac“, uporna je bila mama! Ljudi iz reda stali su na njenu stranu, ali čika blagajnik nije za to “hajao”. Mama je sad već otresito zahtevala da se pojavi njegov pretpostavljeni i došla je „ne liči al’ kažu da jeste“ - direktorka, još ljuća, još neprijatnija, od svojih “potčinjenih”. Pa zar takvi ljudi da zabavljaju njenu decu? Tada je mama rešila da im vrati sve karte, a oni njoj novac i to istovremeno – ruka ruci. Jer, nisu joj više ulivali nikakvo poverenje.

Nisu pristali... Priča je ubrzano dobijala elemente drame! Na žalost i za nevericu, epilog je bio da je grub čika blagajnik iznenada stisnuo i uvrnuo mami ruku, ostavivši joj na toj ruci masnice i hematom, a obezbeđenje je brutalno sprečilo tatu da joj priđe i spasi je od nasilnika!!! Pri tom su deca, ne samo od ove mame i tate, nego i mnoga druga, vrišteći i plačući, na najgori način bili primorani da budu svedoci prevare i napada od onih kod kojih su došli da sa roditeljima podele lepo, mirno i zabavno nedeljno popodne.

Umesto toga, dobili su veliku traumu i “novu šetnju” sa roditeljima, ali po dežurnim beogradskim klinikama. Ubeđena sam da od toga dana više nikada neće mirno ni proći pored - cirkusa. Mama je zato rešila da im ne oprosti skupe dečije suze. I da ne dozvoli da se to desi i drugima. Obaveštene su “čike u plavom” i inspekcije koje štite prava građana. To je bio prvi korak.

Šta još može da uradi mama i svaki drugi građanin koji je pretrpeo poniženje i veliki stres, ali ima „samo“ lakše telesne povrede. Mama se raspitivala. Da ih tuži privatno i nabaci sebi deset puta veće troškove za suđenje? Šta može onaj koji je imao „sitnu“ novčanu štetu od par hiljada dinara. „Ta znate li za koje pare ja radim“, rekao je nabusiti radnik obezbeđenja onog istog cirkusa, koji je par minuta pre toga sprečavao tatu da svoju ženu i mamu izbavi iz kandži nasilnog blagajnika.

Deca su sve to gledala u šoku. Da li iko treba da obavlja svoj posao po cenu služenja nepravdi? Ko može da nadoknadi ukradene radoznalost, radost i sjaj u očima dece koja su sa roditeljima krenula na cirkusku predstavu, a dobili cirkusku dramu. Kako deci objasniti zašto te “dobre čike i tete” sa početka priče, koji dele pozivnice za cirkus, ipak nisu tako dobri i postaju strašni čuvari na ulazu u - svet dečije mašte? Da li treba dopustiti da se to ponovi? Da li je to SITNA STVAR? - Ne!!! Možemo li to sprečiti? - Da!!!

Potrebno je doneti nove zakonske regulative za tzv. sitne krađe i lake telesne povrede, koje ne bi podrazumevale odmah “100 evrića” za sudske troškove po osnovu privatne tužbe. Pa onda 100 po 100… Potrebno je da budemo solidarniji kada se ljudima pored nas nešto tako dešava i stanemo u njihovu odbranu, ne okrećući glavu, misleći da nama to nikad ne može da se desi. Nažalost, tog nedeljnog popodneva, na blagajni cirkusa pored Dunava, sve to uglavnom je izostalo.

Neka znaju - mame i tate - da najbolje uče svoju decu svojim ličnim primerom i delima. Da mogu da “nalete” na razne nepredvidive opasne situacije, čak i kad krenu zajedno, i naizgled bezbrižno - u šetnju, bioskop ili cirkus. I da nenadano dobiju - “cirkus bez cirkusa”. Uz veliku ljubav i strpljenje deca će shvatiti i prebroditi takve situacije. Sa odraslima je znatno teže. Jer, očigledno, oni se boje, oni ćute, oni najčešće stoje po strani. Oni olako pristaju na krađe i prevare; i sitne i krupne.

Današnji odrasli misle da ne mogu, da nemaju snage... Zato pišem, i obraćam se “deci u odraslima”. Podsećam ih! Ona, ta deca u odraslima - i mogu i smeju!!! Ne dozvolite da nam se to dešava.

Od nas, najviše od nas(!), zavisi i naša i budućnost naše dece. Nemojmo je nikad olako ispuštati iz - ruku!

Autor: BJ