Kakve su ti misli, takav ti je život

Zašto je važno otvoriti srce i um, i svoj duh obogatiti verom i pozitivnim mislima? Šta sve možemo kada su osmeh i optimizam naše najveće oružje?

"Pesimizam je intelektualna lenjost, jer lakše je u svemu videti zlo!" Kada sunčane dane u velikoj igri zvanoj život zamene oni mračniji, najlakše je dići ruke i prepustiti se očajanju. Ono što je istinska umetnost življenja, jeste i najtamnije dane pretvoriti u svetlost, podići se kada padnete, velikim ili malim koracima grabiti ka sopstvenoj sreći bez obzira koliko imate razloga da budete nesrećni. Prepreke na putu su neminovne, ali samo od nas zavisi da li ćemo u njima videti kamenčiće ili stene. Uhvatiti se u koštac sa nedaćama teško je, ali i veličanstveno, jer nema ništa bolje nego prkosno im se nasmejati u lice: “Koga, bre, briga za vas? Ja sam i dalje srećan! ”

Misli oblikuju naš život u meri u kojoj ne možemo ni da zamislimo. Kroje našu stvarnost i definišu nas. Misli boje naše emocije, emocije raspoloženja, a raspoloženja nam daju pečat kao individui: začarani krug iz kog ne možemo da izađemo, ali možemo da ga dočaramo. Slobodni smo u izboru da li ćemo našem krugu dati boje duginog spektra ili će dobiti mračne tonove. Čvrsta vera, nada u dobro i optimizam oplemeniće naš duh dajući nam snagu iživotnu vedrinu koju nepredvidiva svakodnevnica neće narušiti. Sa druge strane, negativne misli parališu, ispijaju, čine nas nemirnim, neretko i paranoičnim, depresivnim, i suštinski nas menjanju.

Svakako da samo pozitivne misli neće promeniti našu stvarnost. Ono što hoće jesu misli propraćene iskrenom željom, a želja propraćena delom. Jedino i najmoćnije oružje koje imamo u borbi sa neprilikama jeste naša vera. Ona može sve. Upravo vera prethodi čudu.

Koračati kroz život bez vere, pozitivne energije i lepih misli garantuje razočaranja. Da se razumemo, ona su neizbežna, ali zar nije lakše podneti ih kada posle kiše znaš da će opet sinuti sunce, a možda se pojavi i duga? Ako životni vek sagledamo kroz prizmu pozitivca videćemo splet najfinijih trenutaka, razgovora, emocija, susreta i ličiće nam na šareno dno kaledioskopa.

Da ako ništa ne očekuješ, nećeš se ni razočarati. Istina je da bi život lišen očekivanja, želja i snova bio samo dugi niz godina koje nekako treba istrpeti. Život ne možemo da biramo, ali možemo način na koji se nosimo sa njim. On je najlepši dar. Zato mu se radujmo i slavimo ga kako najbolje umemo. Sa svakom nevoljom treba se boriti hrabro, samouvereno i velikog srca. Ako se i suočimo sa porazima, budimo svesni toga da svaki neuspeh predstavlja vrata za uspeh.

Vrlo je važno gajiti u sebi radost i ljubav, jer će našoj energiji dati najlepše obrise. A kako zračiš, tako privlačiš. Neka nam prva misao uvek bude pozitivna!

Zato nabacite osmeh na lice i posmatrajte svet kroz ružičaste naočare, jer oni nikada neće izaći iz mode, a biće vam najkorisniji saputnici.

Otkud osećaj praznine u duši i kako ga se rešiti?

Dragi moji, "Otkud osecaj praznine u duši i kako ga se rešiti" :-) naletela sam na veoma inspirativan tekst.. Uživajte..

"Jedno pitanje danas me je veoma pokrenulo i bas sam se nad njime zamislila.

Pitanje je bilo na sledeću temu: Imam sve što mi je neophodno, lepe stvari se desavaju oko mene i ljudi koje volim su ok prema meni. Zašto se onda ponekad osećam tako prazno?

Prvo, svaka čast na pitanju i na iskrenosti. Da i sama nisam bila u toj situaciji ne bih sada znala da odgovorim na pitanje. Onako, iskreno iz srca. I znam kako je biti tu. Praznina boli. Plus, uz nju dolazi onaj grozni ukus nezahvalnosti. U stilu : Ima sve, Bog joj dao, a ona nezahvalna…prosto ne ume da se raduje. Fuj vibracija, fuj, fuj…

Odgovor koji sam na brzinu napisala je bio : Duša ti se smara. Ne radiš ono što želiš i time blokiraš svoju dušu. A ona ti to signalizira osećajem praznine.

Zatim sam spustila telefon i nastavila svoju kupovinu zemlje i cveća za baštu. Dok sam birala izmedju zemlje za saksije i zemlje za povrće, ovo pitanje mi se i dalje vrtelo po glavi.

Šta to znači “Duša ti se smara. Ne radiš ono što duša želi?”. Šta to tačno znači? Pa nije moja dušsa neka druga osoba koja hoće nešto meni nepoznato.

Ja veoma lako i brzo mogu da znam šta to duša želi. Ali to je meni možda lako, dok drugima nije. Odlučih se za zemlju za povrće. Kesa od 70l. Sad to treba preneti do auta. Prolazim dalje pored saksija sa lalama, roze, zute, …uskrs stiže. Stavljam ključ u bravu od auta i kapiram…zaista!! Nekome ko nije naviknut da sluša šta mu duša želi možda više i ne čuje! Wow…u mojoj realnosti je to oduvek bilo lako, ali možda nekome zaista nije?

Možda je neko zaista totalno ufiksiran u svojm “Ovo mogu”, “ovo smem” ,”ovo se ne sme” da taj glas duše i ne čuje.

Pade mi na pamet da želim još jedan venac od cveća za vrata. I to ne bilo kakav. Neki bolji, raskošniji. Da svaki put kad stanem ispred svojih ulaznih vrata i odključavam vidim tu raskoš. Patkice, cvece, leptirići…

Šta je to što duša želi?

Duša je energija koja se manifestovala u ljudskom obliku, da bi pre svega uživala na planeti u raznoraznim kreativnim delima. Duša voli da slika, peva, trči, kuva ručak, šije, čita knjige, igra… to su neke od jednostavnijih stvari, koje većina duša želi.

Zatim postoje stvari koje neke duše žele više nego druge. Recimo, neko voli da vozi brza kola. Duša traži brzinu, traži pokret, traži polet…

Ili recimo traži prijatne, zanimljive razgovore..

Ili traži da sadi biljke…mozda baš posebnu vrstu biljaka?

Neke duše žele da sviraju baš odredjeni instrument ili da slušaju baš odredjenu muziku.

Neke duše žele da drugima budu od koristi. Recimo da budu tu kada je drugima potrebno.

Sve što duše žele ima jednu zajedničku osobinu a to je da dolazi iz ljubavi. Duša nikada ne želi da radi nešto iz straha. Bilo koja namera iz straha ne dolazi od duše već od uma.

Moja duša recimo voli sledeće: Prijatne tekstile oko sebe, domaću muziku uz koju igram, sviranje klavira, slike veselih boja, maline u bašti, sveže začine, slikanje, sveže cedjeni sok od narandže, zanimljive ljude i razgovore o Bogu i svetu, šetnju kroz centar grada nedeljom popodne, ljetnje večeri u bašti, voćnu salatu…

Moja duša voli da se ubaci u neki flow koji će me satima držati. Kao slikanje slike. To kod mene traje 4-5 sati. Ne znam kako se zovem (znam da ima neke veze sa cvećem), ne znam gde sam, ne znam koji je dan ni vreme..znam samo da mi plava lepo ide uz žutu i crvena uz naradnzastu…vidim ispred sebe boje, vodu, umačem četkicu, mešam boje…i baaaš me briga šta je ko reko, ko je kome šta. Apsolutno mi je sve jedno. Meni je lepo. Ja sam srećno zaludjena. Zaljubljena u život. U punoću života.

A šta ti radiš?

Shvatate? Lako je znati šta vam duša voli. To je prosto ko pasulj. Posmatraš svoj život i vidiš šta te raduje. Šta radiš sa lakoćom? Posle čega se osećaš bolje? Šta ti puni baterije?

 Kako onda nastaje praznina?

U trenutcima kada radimo to što dušu raduje energija teče kroz nas. Kao da nam je na glavi gore rupa kroz koju energija stiže i onda protiče kroz telo na dole ka zemlji. Bela, svetla, osvežavajuća energija. Aura se širi, omekšava. Ćelije se oporavljaju. Duša se napaja. Slavina je otvorena i mi se napajamo energijom. Duša peva!

Praznina nastaje kada se duša smara. Kada duže vreme ne radimo ništa ili vrlo malo za svoju dušu. Tad zavrnemo kanal kroz koji nam stiže energija. Kroz nas samo kapne ponekad neka kap. Kad sebi napravimo lepu kafu ili kupimo nove cipele. Ostatak dana duša spava jer šta god da radimo, smara se. Idemo na posao koji nas ne zanima, radimo stvari za druge koje ne želimo, i generalno…sve radimo iz neke vrste straha.

Sve manje energije teče kroz nas, taman dovoljno da uopšte budemo budni i funkcionišemo. Pojavljuje se umor, depresije, osećaj praznine, besmisla… sve to kao posledica energije koja više ne teče.

>>Dakle, osećaj praznine se javlja najjače kada osećamo da nam je nešto životna svrha i sebi ne dozvolimo da to radimo. Iz straha, nepoverenja ili zato što ne verujemo da je moguće.

Primer…žena kojoj je životna svrha da kreira lepotu. Gde god se okrene ona nešto lepo želi da napravi…ikebanu, ukras za prozor, lepu frizuru.. I onda ta žena počne da radi na nekom šalteru. A sanja o tome da otvori cvećaru. Ali se ne usudjuje, jer taj posao ne bi bio siguran. I tako 30 godina. Ako ne nadje drugi način da živi svoju svrhu i kreira lepotu svuda oko sebe, ova žena će uskoro patiti od depresije. Njoj je neophodno da ili ima baštu u kojoj će negovati cveće. Ili da ima kuću koju može da ukrašava, i još bar tri kuće od prijatelja. Ili bilo koji drugi način, kroz koji može da izrazi svoju životnu svrhu. Samo jedan cvetić u njenom šalteru nažalost nije dovoljan da nahrani njenu dušu.

Bilo bi lepo kada bi sebi priznala da ima san ali da ne veruje da može da ga ostvari. I onda počela da traži način da ga ipak ostvari.

Moja lična svrha života, moja misija je da podsećam na svetlost u svima nama. Ja jednostavno moram bar nekoliko sati dnevno da provedem radeći baš to. Hvala  Bogu, pa sam vremenom naučila kroz koja dela ja to mogu da činim. Mogu da slikam slike energija. Mogu da čitam o posebnim ljudima. Mogu da se divim umetnicima. Mogu da budem NLP Coach ljudima oko sebe. Mogu da decu koju srećem motivišem da uče ono što vole. Iako je misija jedna, ja imam slobodu da biram kako ću konkretno da je realizujem.

Jedan od načina je baš pisanje ovih tekstova. Eto, podsećam te na svetlost u tebi. Podsećam te da imaš dušu koju treba nahraniti. Podsećam te da imaš nešto posebno u sebi. Da nisi sam. Da imaš jedinstven dar.

I ja večeras kad ugasim kompijuter imaću osećaj punoće u duši. Jer živim svoju svrhu. Meni praznina ne može da se desi.

E sad, Univerzum/Bog/All that is je ugradio odličan mehanizam zaštite. Kada duša ne uspeva da vama dokaže da treba da radite to što volite, ona počinje da vam to signalizira tim osećajem praznine. Ko veli…ako mi ne daš da radim šta želim, i da se time napajam energijom, evo ti ovaj bol i praznina. Pa valjda ćeš ukapirati. I što je slučaj hitniji , jači je i osećaj besmisla.

Duša je uporna, ona se neće smiriti dok joj se ne da način da se u punom svetlu izrazi. Sve jedno kakvi su uslovi za to. Imamo primere ljudi koji sa serpom i loncem prave muziku ili slikaju ugljem.

Poseban izazov imaju ljudi koji žele da se bave nečim ezoteričnim. Nečim što nije bas lako prihvaćeno od društva. Recimo ima duša koje žele da leče energijom ili da kanališu. I ajd ti sad to objasni društvu u kojem su realnost i ozbiljnost mera svega. Za to treba hrabrosti. Naći rupu u sistemu. Naći način da živimo u sistemu da da damo svojoj duši oduška što bi se reklo. Jer duša koja ne živi, guši se.

Mnogi ljudi su godinama u stanju da sebe izblokiraju i ne dozvoljavaju sebi da rade to što vole. I onda trpe taj osećaj besmisla pravdajući se pred sobom kako nemaju izbora. Obično se to dešava ljudima koji su veoma zauzeti i moraju da se brinu o drugima.

Ne mogu sad da slikam, moram da se brinem o deci. Ne mogu da idem na časove plesa, nemam para za to. Ne mogu da radim u bašti, moram da stavim zimnicu za familiju. Ne mogu ja da kupim taj venac za vrata, nije sad to neophodno…

Ne mogu ja da odem tri dana da se odmorim, ko će mužu da kuva ručak. Ne mogu ja sad da idem na sport,  kad moram da tražim posao. …

Koji god razlog da ste izabrali da sebe izblokirate, bio dobar ili loš, činjenica je da duša ostaje izblokirana.

Znate koji je najbolji lek za depresiju? Rad. Treba zabaviti ruke. Obično se u psihijatrijskim bolnicama u kojima se leči depresija nalazi neka radionica u kojoj ljudi mogu da zaposle ruke. Pa seku neka drva, lepe nešto, buše metal, prave one ukrasne zvezde ili rezbare figurice…i prodje im ceo dan u tome. Na kraju se osete korisno.

Kako se rešiti te praznine?

Lako. Papir u ruke i piši: Ovo su 50 stvari koje me čine srećnim….

I onda nadji dobar hobi. Zasuci rukave i kreni da radiš nešto, sve jedno koliko para imaš za to. Crtaj bojcama ako nemaš pare za tempere. Pleši po stanu ako nemaš pare za časove. Pročitaj knjigu o nekoj metodi ako nemaš vremena za seminar.

Baš će da te bude briga za to što je Pera ili Žika rekao. Ma nećeš ni primetiti. Neće više biti deo tvoje realnosti. Osetićeš ogromnu zahvalnost kada vidiš svoje delo. A Univerzum će krenuti da ti daje, i daje, i daje…sve što ti je potrebno da tvoja duša prodiše.

I ako ti dodje želja da napraviš nešto, čisto za svoju dušu…MOLIM TE UČINI TO BEZ OKLEVANJA.

 http://www.carobnemisli.com/tajna/otkud-osecaj-praznine-u-dusi/

Misli su energija te one imaju moć stvaranja

Nedavna dostignuća naučnika Bruce Liptona na području ćelijske biologije najavljuju važan evolucijski preokret. Skoro 50 godina smo se držali iluzije kako su zdravlje i sudbina isprogramirani u našim genima, koncept koji se naziva genetski determinizam.

Iako je kolektivna svijest prožeta vjerovanjem kako je naš karakter genetski predodređen, javlja se novo radikalno shvatanje na području nauke. Stanični biolozi sada razumiju kako okolina – spoljni univerzum i naša unutrašnja fiziologija, te još bitnije, naša percepcija okoline, direktno kontrolišu aktivnost naših gena.

“Misli (NE RAZMIŠLJANJA) su energija, one su STVARNE i imaju MOĆ”

“AKO JE SADRŽAJ VAŠIH MISLI DA MOŽETE IMATI NOVAC, MA KAKO VAM TRENUTNA SITUACIJA GOVORI SUPROTNO – VI ĆETE GA IMATI, JER JE NAJMOĆNIJA MOĆ MISLI”

NEMOJTE SUMNJATI U TO ŠTO NAREĐUJETE SVOM UMU I TIJELU!!!

Ako su ti misli slabe i jadne i život će ti takav biti!!!

ODBACI stare navike, dogme, uvjerenja… koja te OGRANIČAVAJU da se ispoljiš u svoj svojoj punini, uzmi SVOJ život u svoje ruke i počni gospodariti njime.

Tebe vode u tvom životu tvoja uverenja i ubjeđenja o svijetu u kojem živiš, IZDIGNI se iznad svega toga i počni stvarati prvo novog sebe, pa onda novi i bolji svijet oko sebe.

Kaži sebi za početak “JA SAM PREDODREĐEN DA BUDEM BOGAT I DA POMAŽEM SIROMAŠNE, DA IM OTVORIM OČI TE IM OJAČA UM I ONI SHVATE DA SVOJIM MISLIMA MOGU KREIRATI SVOJE SPOSOBNOSTI I MOGUĆNOSTI”

http://www.youtube.com/watch?v=RqL8mr9j9Xc

Na kom principu deluju autosugestije?

Redovita upotreba autosugestija omogućava zamjenu nekih od naših zastarjelih i negativnih unutarnjih razgovora pozitivnijim idejama i konceptima. Ono što stalno ponavljamo postaje istina. Sve što ste ikada naučili, naučili ste ponavljanjem. Naučili ste čitati, pisati, voziti automobil, pa čak i hodati tako što ste ponavljali. Ponavljanje je majka znanja. U početku vam može biti teško prihvatiti autosugestije, ali budite uporni. Uvjerit ćete se da doista djeluju. Korištenjem pozitivnih autosugestija jačate svoje samopouzdanje i postajete svjesni pozitivnih promjena na sebi. Govorite ih ujutro i(ili) prije spavanja, govorite ih kada se pogledate u ogledalo dok perete zube, kada se vozite u tramvaju, kada se tuširate, kada radite praktički bilo što. Steknite naviku i ponavljajte ih.

Naše je mišljenje da najbolje djeluju kad se izgovaraju ujutro čim se probudimo. Zašto?

Pa nakon spavanja je podsvijest „dostupnija“ , tj. svijest koja je čuvar podsvijesti isto još pomalo drijema. To je bitno iz razloga što će tada to što govorite lakše ući i utisnuti se u podsvijest a tada će podsvijest početi ispunjavati svoj jedini zadatak – dovesti će vam u život događaje, ljude, iskustva i slične stvari da vam ispuni ono što ste u svoju podsvijest utisnuli. A i sa time što ćete govoriti autosugestije čim se probudite, napunit ćete se odmah ujutro sa pozitivnom energijom i snagom, i dan će vam sigurno biti ljepši.

Zato ponavljajte i ponavljajte. Izgovarajte ih naglas (uvijek kada je to moguće) i uživite se u njih, i to činite što češće. Tako će vam lakše i brže ući u podsvijest.

Izgovarajte ih sa žarom, strašću, oduševljenjem, sa snagom, zahvalnošću, vjerujte u njih sa svakim atomom svoga tijela i tada vam je samo nebo granica.

Efikasna primjena autosugestija samo deset minuta dnevno može protutežiti navikama koje su stvarane godinama.

Pozitivni rezultati ne mogu doći odjednom, jer i to je jedna navika koja se mora steći. Navika pozitivnog razmišljanja.

Zapamtite, najveća moć krije se u mislima.

Ako naučite kontrolirati misli, naučit ćete i kontrolirati život. Svaki put kada vam se pojavi neka negativna misao u glavi, odmah je zaustavite i potrudite se o istoj stvari razmišljati na pozitivan način.

Svaki čovjek raspolaže s mogućnošću izbora. Opredijelite se za zdravlje i sreću. Možete izabrati ljubaznost ili neljubaznost prema bližnjima. Opredijelite se za suradnju, veselje, ljubaznost i zapazit ćete povoljnu reakciju svih oko sebe.

S obzirom da pozitivno primjenjene autosugestije reprogramiraju vaš obrazac razmišljanja, one mijenjaju sam vaš pogled na svijet i zamjenjuju nefunkcionalna vjerovanja sa novim pozitivnim načinom razmišljanja. Ovo omogućava da pozitivne promjene dolaze lako i prirodno. Novi stavovi će se automatski reflektirati u vašem vanjskom životu, i vi ćete početi doživljavati promjene na bolje u mnogim aspektima vašeg života.
Autosugestije

Nepotreban teret

„Pitao je učenik učitelja:

Tako si mudar, uvek dobro raspoložen, nikada se ne ljutiš… Pomozi mi da i ja postanem takav.

Učitelj je pristao i zamolio učenika da donese krompir i jednu providnu kesu.
… Kada se na nekoga naljutiš i sakriješ svoju uvredjenost – reče učitelj – uzmi jedan krompir pa sa jedne njegove strane napiši svoje ime, a sa druge ime čoveka sa kojim si se posvadjao, a onda stavi krompir u kesu.

I to je sve? – upita učenik iznenadjeno.

Ne, – odgovori učitelj – potrebno je da uvek sa sobom nosiš tu kesu, i svaki put kada se se osetiš uvredjeno da u nju staviš krompir.

Učenik je pristao. Prošlo je neko vreme. Kesa se punila krompirima i postala poprilično teška. Bilo je vrlo nezgodno stalno je nositi sa sobom. Uz to krompiri koji su prvi stavljeni u kesu počeli su da se kvare. Neki su proklijali, a neki istrulili i širili neprijatan miris. Učenik je došao kod učitelja i rekao:

Nemoguće je ovo nositi sa sobom. Prvo, kesa je suviše teška, a drugo, krompir se pokvario. Predloži nešto drugo.

Ali učitelj je odgovorio:
To isto dešava se i u tvojoj duši. Kada se na nekoga naljutiš, uvrediš, u tvojoj duši se stvara težak kamen iako ti to odmah ne primećuješ. Zatim kamen postaje sve veći. Postupci se pretvaraju u navike, navike u karakter, koji rađa poroke koji zaudaraju. I na taj tovar lako bi zaboravili da nije suviše težak da ga stalno nosimo sa sobom. Dao sam ti mogućnost da posmatraš ceo taj proces sa strane. Svaki put kada odlučiš da se uvrediš ili da nekome naneseš uvredu razmisli da li ti je taj kamen potreban.”

nepotreban-teret

Optimizam i pesimizam u ogledalu

Kada pogledam optimizam i pesimizam u ogledalu, uvek se zapitam da li je optimista samo „dobro raspoloženi“ pesimista, a pesimista  “optimista u depresiji“?  Kako da ih pepoznamo?
(Uzgred, mislim da ne postoje realni i nerealani, već samo umereni i neumereni optimisti, odnosno pesimisti).

Optimista posmatra svet sa svetlije strane pa retko reaguje na „loše stvari“, jer ih ne doživljava „loše“ kao pesimista, ali ne reaguje preterano ni na „dobro“, jer je to za njega normalno i očekivano.
Pesimista ne reaguje na „loše“, jer mu to dodje kao normalno. Njemu je, na neki način, i drago kada je zaista „loše“, jer je to potvrda da je on u pravu, dok „dobra stvar“ može i da ga, mada s nevericom, ugodno iznenadi.

Šta je optimizam? Optimizam je pozitivan pogled na život i konstruktivno razmišljanje o mogućem, dobrom i lošem. Optimizam nije slepo verovanje samo u „dobro“ ili svesno ignorisanje svega što je loše.
Šta je pesimizam? Pesimizam je negativan pogled na život i razmišljanje koje sve stavlja pod sumnju u težnji da pronadje samo loše i u svemu vidi nešto „loše“.

Uvek kada se previše očekuje  sledi razočaranje, jer su takva očekivanja nerealna (neostvariva). Ako smo skromniji i kada nastojimo uživati u onome što imamo, vrlo je lako biti optimista. Iz ovoga može da se pogrešno zaključi da je najveći „optimista“ onaj ko ništa ne očekuje, pa nema šta ni da izgubi!? Ali, zar to onda nije čovek bez nade i vere? Svi znamo da jenada ta poslednja iskra života koja nas, i u najtežim okolnostima, sprečava da se potpuno ne ugasimo!
Ovaj raskorak u razmišljanju nastaje  kada pokušavamo da optimizam i pesimizam objasnimo onim što nam se dogodilo (ili se dogadja), zaboravljajući pritom, da kvalifikacija tih dogadjanja (dobri ili loši), zavisi upravo od toga kako o njima razmišljamo i kako ih doživljavamo. 

Optimista je svestan da je svako razočaranje korak bliže ka gubitku nade koja je „kamen temeljac“ optimizma! Istovremeno, samo lažni optimisti održavaju svoj imidž „optimiste“ tako što sve neprijatne stvari guraju  “pod tepih“ ili ih ignorišu, teše sebe i druge ljude stereotipnimfrazama tipa „u redu je“ , „biće bolje“, „to je sudbina“, „ne vredi plakati“ i tako redom.
Ako se samo i jedino radi o neispunjenju želja,  mora doći do razočaranja koje otvara put ka postepenom (i konačnom) gubitku nade i svake vere u bolje sutra. Pravi optimista nikada ne gubi nadu! Dobra stvar je, što se njemu (optimisti) to ne može desiti, a za pesimistu je to ionako „normalno stanje“.

Manja ili veća očekivanja od života, ljudi ili svevišnjeg, svejedno, uvek su pitanje stava, načina gledanja, razmišljanja, vidjenja i doživljavanja svega onoga što nam se dešava! To nikako nije stvar „prizivanja“ ili „čvrstog verovanja“ u ono čemu težimo. Niti se optimizmom „priziva“ dobro niti se pesimizmom „priziva“ loše, već se i jednima i drugima dešavaju (ili mogu desiti) slične stvari, ali ih oni različito vide i ocenjuju i na kraju tako pro(do)življavaju i tumače!

Možemo zaključiti da je jako važno na koji način razmišljamo o sebi i životu, jer ondatako to i vidimo, a kako vidimo tako doživljavamo! Promenom pogleda na život, menja se slika (vidjenje) tog života. A sve do tada, pesimista će uvek da vidi i (zato) da kaže da je čaša ispred njega pola prazna, a optimista će za istu tu čašu uvek reči da je do pola puna!I šta sledi? Optimista je srećan i zadovoljan, jer ima pola sadržaja u čaši, a pesimista je nesrećan, jer nema pola sadržaja u čaši. Optimista je zahvalan za to što ima, a pesimista proklinje sudbinu  i krivi sve redom za to što i njemu čaša nije pola puna!

I na kraju kratka priča:Dva drugara šetaju ulicom. Jedan je gurman a drugi pivopija. U obližnjem kafiću neki ljudi jedu, a neki pijuckaju. Tu je i mnogo šarenih reklama za hranu i pića. U jednom trenutkugurman reće da je ogladnio, jer svi oko njega nešto jedu, a i ove reklame za hranu su neverovatne. Pivopija reće to isto ali za žeđ i piće.

optimizam-i-pesimizam-u-ogledalu/

Majkl Dž.Čejs - Da li je vaša čaša do pola prazna, ili do pola puna?

Nek vam preliva u životu!

Uživajte u moći vaše perspektive.

 Ima jedna predivna priča o sedmogodišnjim blizancima. Jedan je bio potpuni pesimista, a drugi apsolutni optimista. Zabrinuta za njihove ekstremne ličnosti, majka ih je odvela kod psihijatra.

Doktor je prvo pokušao da izleči pesimističnog dečaka, koji je uvek plakao, žalio se, kukao, očajavao bez obzira kakve su okolnosti bile u pitanju. U cilju da razvedri njegov pogled na život, psihijatar ga je odveo u sobu koja je bila do plafona puna najnovijih igračaka za decu. ‘Ovo je sve za tebe’ – rekao je psihijatar detetu. Narednih nekoliko minuta, dečak je pažljivo gledao u igračke, i umesto da se baci na njih, otvori kutije i počne da se igra, on je briznuo u plač.

‘Šta je bilo?’ – upitao je psihijatar, zbunjen dečakovim ponašanjem, ‘Zar nećeš da se igraš ni sa jednom od ovih igračaka?’

‘Da!’ vrisnuo je mali dečak, ‘ali na ovoj kutiji kaže da je to za decu koja imaju 9 ili više godina, a meni je samo sedam. A ova druga, njoj trebaju baterije, a ja nisam poneo nijedne baterije od kuće! A ova kaže da treba prvo da se podesi, a ja ne znam kako!’ Sada, duboko zabrinut stavom deteta, doktor je obavestio majku da će zaista biti potrebno određeno lečenje za dečaka.

Zatim je psihijatar započeo sesiju sa drugim dečakom, večnim optimistom. On je bio potpuna suprotnost svom bratu, i ništa ga nije moglo rastužiti. U pokušaju da promeni njegov stav, doktor ga je odveo u staju prepunu svežeg konjskog izmeta. Siguran da će ga ovo uznemiriti, doktor je rekao: ‘Ovo je sve za tebe sine, ovo je moj poklon tebi!’

Umesto da gleda gomilu izmeta sa zgrčenim izrazom lica od užasa, dečakove oči sijale su od uzbuđenja. Sekundu kasnije, dečak je radosno, i sa nestrpljenjem uskočio u gomilu smrdljivog izmeta, i počeo svojim ručicama skupljati jednu po jednu gomilu konjskog izmeta. Potpuno zbunjen i zabrinut za zdravlje deteta, psihijatar je vikao: ‘Šta to radiš?’

Brisaći se, mali optimista ga je pogledao i rekao: ‘Pored svog ovog izmeta, sigurno je tu negde i jedan poni!’

Mnogi ljudi su čuli ovu priču, ali je nisu shvatili. Da jesu, uvideli bi da je sve pitanje perspektive. Izbor da na svet gledamo optimistično, i sposobnost da nađemo ‘ponija’ u svim izazovima koji nam dolaze u životu, je poenta svega. Nažalost, većina nas odluči da ostane zaglavljena u ‘gomili’ i da gubi svoje vreme žaleći se na situaciju. Ovo je gledište jedne žrtve, i ono nikad ne može dovesti do radosnijeg i boljeg života.

A postoje i oni koji jednostavno ne mogu podneti smrad izmeta duže od dan-dva, pre nego što odluče da postoji još jedan način da sagledaju svoje probleme. To su ljudi koji vide ‘širu sliku’ svega, zgrabe lopatu i počnu skupljati izmet! Oni shvataju da je kretanje kroz izazove ono što nas konačno dovodi do samootkrića (oni rastu duhovno, i svojom ličnošću, kroz svoje izazove), saosećanja (njihovo srce potom odlazi onima u sličnoj situaciji), i mudrosti (oni steknu iskustvo i uvid kako da pomognu drugima).

Možda je najveći dar koji nam je dat kao kreativnim bićima, moć izbora. Činimo hiljade i hiljade izbora svaki dan – bilo da su ti izbori ljudi sa kojima komuniciramo, naše karijere, reči koje biramo da izgovaramo, odeća koju nosimo, ili ulica kojom izaberemo da idemo. Naš život je gomila odluka koje smo načinili. Moć izbora nas čini prosečnim ili specijalnim, a biti svestan izbora znači imati sposobnost da manifestujemo i promenimo sve što poželimo.

photo: an offering by scarlethawk

Moja odluka da preuzmem potpunu odgovornost, je bio moj prvi korak ka životu koji nije više nije bio pun zagonetki krivice i konflikata. Bilo da je u pitanju bila moja depresija ili finansijska situacija, više nisam bio voljan da svoj prst upirem u ostatak sveta. Nakon što sam odabrao da budem 100% odgovoran za sve što bi mi došlo na moj put, moje okolnosti su počele da se menjaju.

Sada znam da je na meni da sredim svoje emocije, karijeru, finansije, odnose, čak i svoju sposobnost da izgubim koju kilu. Ova odluka mi je dala ogromni osećaj poverenja u sebe, što se oslikalo mnogim novim prijateljima i sjajnim prilikama.

Naučio sam da je odgovornost privlačna osobina, pogotovo što su me ljudi kasnije pitali za savete. Saznao sam da ona takođe podrazumeva da s’vremena na vreme progutam svoj ponos i povremeno izgovorim pet izazovnih rteči: ‘Žao mi je’, i ‘Pogrešio sam’.

Ovo je jedna od najtežih ali oslobađajućih stvari koje možete učiniti u svojoj komunikaciji sa drugima. Priznanje da ste pogrešili je obavezna stvar ako želite da živite u miru, i to je zaista istina, bez obzira da li je u pitanju vaš brak, ili čekanje u redu, ili gužva u saobraćaju. Otpuštanje vaše potrebe da uvek morate biti u pravu automatski završava svaki konflikt i povlači želju ega da bude ‘bolji’ nego iko drugi.

Da li je ovo lako? Apsolutno ne. Ali vremenom, uz pomoć samoposmatranja, neće samo postati moguće za vas, već će vam taj način biti nešto sasvim prirodno i logično. Nakon svega, tako ste i stigli u ovaj svet. Kada ste rođeni, nikad vas nije interesovalo da budete u pravu, ili da budete superiorniji od drugih. Istinsko, bezuslovno ja, želi saradnju, a ne takmičenje.

da-li-je-vasa-casa-do-pola-prazna-ili-do-pola-puna/