Oda srećnom danu ~ Pablo Neruda

Ovog puta me pustite da budem srećan,

Ništa se nije desilo nikom,
Sve što se dešava to je da sam srećan
Sa sve četiri strane srca,
Kad hodam, spavam ili pišem.

Šta da radim, srećan sam.
Bezbrojniji sam od paše na livadama,
Osećam kožu kao cerovu koru
I dole nadu, gore ptice,
More kao kopču na svome pojasu,
Od hleba i kamena stvorenu zemlju,
Vazduh raspevan kao gitara.

Ti, pokraj mene u pesku, pesak si,
Pevaš i pesma si,
Svet je danas moja duša,
Pesma i pesak,
Svet su danas moja usta,

Pusti me da u tvojim usnama
I u pesku budem srećan,
Srećan što dišem i što ti dišeš,
Srećan što dodirujem tvoje koleno
I tad mi se čini da sam dotak’o
Azurnu kožu neba i njenu svežinu.

Danas me pustite samog da budem srećan,
Sa svima ili bez ikog,
Srećan sa pašom i peskom,
Srećan sa vazduhom i zemljom,
Srećan sa tobom,
Sa tvojim usnama srećan

<a href="http://www.bloglovin.com/blog/6728769/?claim=7nehx3qwx4s">Follow my blog with Bloglovin</a>

Podji, Sesil Šabo

Podji kud bilo

put neba,

put mora,

na lednik

ili siđi u ravnice.

Traži šta bilo

rad

lepotu

ljubav!

Učini to sa dušom

punom snova

i svetlosti

sa dušom

punom dobrote i snage

za praštanje.

Ako se već desi da

padneš

ustani!

iznova kreni

iznova počni,

uporno,

mirno,

kao što to rade deca na

plaži

gradeći od školjki

morskih i šljunka

brodove

koje prva plima zbriše

a deca novu lađu,dvorac

novi

naprave opet već sledećeg jutra.

Pođi,

uprkos svemu!

Samo,

okončaj započeto delo!

Voli

i stvaraj!

Kuj!

Prekuj zemlju,

nebo i more!

Ali okončaj započeto

delo.

I delo tvoje

nek lepotom zrači.

Prijatelju

Nemoj da budeš

uvek sam

sa svojim mislima.

Ne predaj se.

Kaži nekome svoje boli.

Ne drži tajnu,

boleće više.

Pogledaj nebo,

sunce, ptice.

Sanjaj.

Zarašće slomljena krila.

Samo se osvrni

i pogledaj oko sebe.

Videćeš:

neko te ipak voli

i misli na tebe.

http://www.bastabalkana.com/2013/04/valentina-vanja-prijatelju/

Prolećna pesma

Osećam večeras dok posmatram laste
i pupoljke rane
kako srce moje polagano raste
k’o vidik u lepe, nasmejane dane;

kako s mladim biljem postaje sve veće
i lako k’o krilo,
i kako mu celo jedno nebo sreće
i pakao bola ne bi dosta bilo;

kako čezne za svim što bi život mog’o
lepog da mu dade,
i da mu ničega ne bi bilo mnogo;
tako su velike čežnje mu i nade.
Osećam, da dosad sve je bilo šala
moga srca vrela;
da još nikom nisam ljubav svoju dala
koliko bih mogla i koliko htela.

Da ima u meni cela nežna plima
reči nerečeni’,
da bih srce mogla poklanjati svima
i da opet mnogo ostane ga meni.

Desanka Maksimović

Пабло Неруда‎: ‎ЗАБРАЊЕНО ЈЕ

Забрањено је плакати а да се нешто не научи,

пробудити се, а не знати шта са собом,

плашити се својих сопствених успомена.

Забрањено је не смејати се проблемима,
не борити се за оно што желиш,
одустати од свега због сопственог страха
да оствариш своје снове.

Забрањено је оставити своје пријатеље,
не покушати разумети све што сте заједно проживели,
и звати их само онда кад су неопходни.

Забрањено је не бити свој пред другима,
претварати се пред људима до којих ти није стало,
изигравати кловна да би те памтили,
и заборавити све којима је заиста стало до тебе.

Забрањено је не учинити све за себе самог,
бити уплашен од живота и од онога чиме те живот обавезује,
не живети сваки дан до посљедњег даха.

Забрањено је да ти недостаје неко без радости,
да заборавиш његов осмех и очи,
а све само зато што је он изабрао другачији пут од твог,
забрањено је заборавити његову прошлост
и заменити је његовом садашњошћу.

Забрањено је не покушавати схватити друге
мислити да је њихов живот вреднији од твог,
не спознати да свако има свој пут и славу.

Забрањено је не стварати сопствену причу,
не имати тренутак за оне којима си потребан,
не разумети да је живот оно што даје,
а такође и оно што узима.

Забрањено је не тражити срећу,
не живети живот с позитивним ставом,
не сматрати да увек можемо бити бољи;

Забрањено је заборавити да без тебе
овај свет не би био исти.

41. Gradinar - -Rabindranat Tagore-

Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći;

ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati.

Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći;
ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te;
ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim mirno pored tebe;ali se ne usuđujem;
jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako,i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek; ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.

AKO - IF Radyard Kipling

Ako 

Radjard Kipling

Posvećemo sinu.

Ako možeš da sačuvaš svoju glavu kada svi oko tebe gube svoje i okrivljuju te za to,

Ako možeš da vjeruješ sebi kada svi u tebe sumnjaju,
ali im dozvoljavaš da sumnjaju,

Ako možeš da čekaš, a da se ne umoriš od čekanja,
ili da budeš žrtva laži a da sam ne upadneš u laž,

ili da te mrze a da ne daš razloga za za mržnju,
A da ne izgledaš suviše dobro niti govoriš suviše mudro.

Ako možeš da sanjaš, a da snovi ne gospodare tobom,
ako možeš da misliš, a da ti misli ne postanu cilj,

Ako možeš da se suočiš sa Uspehom i Neuspehom
i da tretiraš te dve varalice kao da su potpuno iste.

Ako možeš da podneseš istinu koju si izrekao
izopačenu od hulja da bi napravili zamku za budale,

 Ili da gledaš stvari kojima si posvetio život - polomljene
i staneš i popraviš ih pohabanim alatom,

Ako možeš da sabereš sve što imaš
i jednim zamahom sve staviš  na kocku,

izgubiš i opet počneš iz početka
i nikad ne izustiš reč o tom svom gubitku,

Ako možeš da prisiliš svoje srce i nerve i žile,
da te služe dugo iako ih više nemaš,

I da nastave tako i kada nema ničeg u tebi
sam volje koja im  govori: "istraj".

Ako možeš da razgovaraš sa najnižim,
i da sačuvaš svoje dostojanstvo,

ili da šetaš s kraljevima,
a da ne izgubiš razumevanje za obične ljude.

Ako ni neprijatelj ni prijatelj ne mogu da te uvrede,
ako svi mogu da računaju na tebe, ali ne suviše,

Ako možeš da ispuniš jedan  minut koji ne prašta
sa šezdeset skupocenih sekundi,

Tvoja je Zemlja i sve što je na njoj,
i,što je još više, bićeš Čovek, sine moj!

. . .

IF

Rudyard Kipling 1865-1936.
Nobel prize 1907.

If you can keep your head when all about you
Are losing theirs and blaming it on you,
If you can trust yourself when all men doubt you,
But make allowance for their doubting too;

If you can wait and not be tired by waiting,
Or being lied about, don’t deal in lies,
Or being hated, don’t give way to hating,
And yet don’t look good, nor talk too wise.

If you can dream—and not make dreams your master;
If you can think—and not make thoughts your aim;
If you can meet with Triumph and Disaster
And treat those two imposters just the same;

If you can bear to hear the truth you’ve spoken
Twisted by knaves to make a trap for fools,
Or watch the things you gave your life to, broken
And stoop and build’em up with worn-out tools:

If you can make one heap of pitch-and-toss,
And lose, and start again at your beginnings
And never breath a word about your loos;
If you can force your heart and nerve and sinew

To serve your turn long after they are gone,
And so hold on when there is nothing in you
Except the Will which says to them: “Hold on!”
If you can talk whit cowds and keep your virtue,

Or walk with Kings—nor lose the common touch,
If neither foes nor loving friends can hurt you,
If all men count with you, but none too much;
If you can fill the unforgiving minute
With sixty second worth of distance run,

Yours is the Earth and everything that’s in it,
And—which is more—you’ll be a Man my son!

* * *

Lagano umiranje - Pablo Neruda

Lagano umire onaj koji ne putuje,
onaj koji ne čita,
onaj koji ne sluša muziku,
onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.

Lagano umire onaj koji uništava vlastitu ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.

Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika,
postavljajući si svaki dan ista ograničenja,
onaj koji ne menja rutinu,
onaj koji se ne usuđuje odenuti u novu boju,
i ne priča s onima koje ne poznaje.

Lagano umire
onaj koji beži od strasti
i njenog vrela emocija,
onih koje daju sjaj očima
i napuštenim srcima.

Lagano umire
onaj koji ne menja život kad nije zadovoljan svojim
poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti radi nesigurnosti,
i koji ne ide za svojim snovima;
onja koji si neće dozvoliti,
niti jednom u životu,
da pobegne od smislenih saveta…

Živi danas!
Reskiraj danas!
Učini danas!

Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti srećan!