Do Seke Nikolić nisam stigla slučajno, o njoj slušam i čitam već godinama, dugo koliko sam se spremala i da je intervjuišem za Sensu. Seka je jedan od najpriznatijih bioenergetičara na svetu sa bazom u Londonu i svojim rezultatima je u velikoj meri doprinela da, ono što neki smatraju alternativnim vidom lečenja, bude uključeno u konvencionalni plan lečenja mnogih. Lekari zdravstvenog sistema u Engleskoj je preporučuju svojim pacijentima koji imaju kancer, pate od sindroma hroničnog umora, alergija i drugih bolesti modernog doba. Najbolja reklama uvek dolazi od pacijenata - uspešno je lečila decu i ljude iz celog sveta (uključujući i englesku kraljevsku porodicu, Vanesu Redgrejv i Kajli Minog), te je njeno vreme isplanirano mesecima unapred.
Na kakav god kliše da nas asocira bioenergetsko lečenje (new age hipike, bejbi bum generaciju ili opskurne oglase u časopisima koji samo produbljuju našu skepsu), Seka Nikolić svojim kredibilitetom, pojavom i elokventnošću osporava. Upoznala sam je u junu u njenoj mirnoj i udobnoj klinici gde je bezrezervno odvojila vreme za intervju.
Vaša priča je fascinantna, način na koji ste otkrili da imate dar je kao iz nekog holivudskog scenarija - jedan dan ste uspešan ekonomista, a već sledećeg Vas jure novinari iz cele Jugoslavije da zabeleže vašu priču. Možete li mi reći više o tom vremenu kada ste još živeli u Sarajevu?
Završila sam ekonomiju i radila sam kao analitičar u velikoj firmi. Imali smo kolegu koji nije mogao da hoda zbog neke nezgode, viđala sam ga svakog dana i uvek mi ga je bilo žao. Jednog dana mi je doneo nešto da potpišem i ja sam samo ustala i položila ruke na njegova ramena i to je momenat kada se sve promenilo i za njega i za mene. Sećam se da je bilo kao u snu, jer to je verovatno bio prvi put da sam otvorila te energetske kanale koji su uvek bili tu, čekali da se to desi. Sećam se da mi je samo rekao "Mnogo mi je vruće" i da je bio uplašen, ali ja kao da sam bila na nekom drugom mestu, ne znam koliko dugo sam tu stajala. Sve što mu se dešavalo mogla sam da osetim, da čujem otkucaje srca. Kad sam završila, ustao je, rekao "Mogu da hodam" i otišao. U naše dve poslovne zgrade je bilo 2000 zaposlenih i u 5 minuta vest se raširila i ljudi su počeli da mi dolaze sa raznim problemima; niko nije pitao šta se desilo, jesi li dobro, svi su samo pričali o svojim zdravstvenim problemima - sa srcem, sa disanjem...
I ceo dan je tako prošao, ljudi su dolazili i odlazili, ja sam ih isceljivala, a nisam znala šta radim. Znala sam šta nije bilo u redu sa njima, a nisam znala kako to znam. To nije znanje intelektom; to je znanje kada osetite šta nije u redu. Kad se sve to završilo jedino sam želela da odem kući, da spavam i da se probudim kao da ništa nije bilo. Jer bilo je zaista strašno iskustvo kad osetite bol drugih ljudi a da ih ne dotičete, kad znate šta sa njima nije u redu - a ne znate kako to znate. Mentalno i intelektualno je jako teško nositi se sa tim. Posebno u to vreme u našoj zemlji, u komunizmu bez religije, jer mi još nismo ni u šta verovali.
Ja sam odrasla ne pripadajući religiji, posebno u Sarajevu u to doba. Bila sam slobodnog duha kao i čitava moja porodica. Moja vera je bila vera u zvezde; uvek sam gledala gore, u kosmos i kad bih htela da trazim pomoć. Uvek sam imala tu nepoznatu vezu sa univerzalnom energijom i uvek sam je zvala univerzalnom energijom od koje ova planeta živi. Mi svi imamo tu energiju, ja je imam ekstremno više nego neki drugi ljudi, ali bez te energije ova planeta i mi ne bismo postojali. To je kao kad imate malo više talenta od neke druge osobe, ali to je bilo nešto što nisam mogla da delim jer je mnogo ljudi nema. Mentalno sam se borila da budem kao što sam bila pre tog događaja, ali mene niko više nije video tako. Od nekoga ko je bio poštovan u polju finansija, to je sve nestalo, sad su me gledali kao da sam neko ko je došao sa druge planete. Stoga sam odlučila da odem u Naučni institut za bioenergetsko istraživanje u Milanu, da sebe pretvorim u stvarnost, da vidim da je pravi taj dar koji imam.
Kako je došlo do odlaska u Milano? Suočavali ste se sa svojim darom i potražili ste naučni pristup?
Da, to je jedini mogući pristup, u suprotnom možete da poludite. I zaista sam bila srećna što nisam odrasla u nekoj religijskoj porodici, u suprotnom - odlazite u to ludilo verujući da vas je neko poslao, da vas je Bog poslao i da ste sad ovo ili ono. Tada moć koristi vas, a ne vi tu moć. I glavna stvar oko ovog dara - a dar je i kad ljudi lepo pevaju ili slikaju je da ne počnete da verujete da ste nešto više od drugih ljudi, jer zapravo niste... Hoću da kažem da ja imam dar koji moram da koristim, ali sam isto kao i vi. Samo moram da nađem način kako, u suprotnom će me taj dar odneti. A ja ne mogu da imam nikoga sem sebe. Za mene je to značilo da pristupim tome sa naučne strane da bih se uzemljila i ovih 30 godina je to za mene nauka.
Kontrola energije i bolesti
Mnogo sam naučila od nje, da zapravo razumem šta ja to imam. Sve drugo, kao što je pitanje odakle mi to, o tome ne razmišljam - teško je razmišljati kako je došlo do stvaranja ovog Univerzuma. Ista je to stvar. Ja razumem šta ja radim i kako menjam energiju i kako nekome bude bolje i zašto. Ja imam te odgovore, sve ostalo nije bitno. U Italiji su me mnogo testirali na raznoj opremi; oni rade samo sa ljudima koji imaju dar. To nije nešto što može da se nauči, to ili imaš ili nemaš. Ako imaš dar, testiraju elektromagnetnu frekvenciju - to je energija koju imamo i na kojoj je sve bazirano.
Želeli su da vide kolika je moja otpornost na struju - bila je četiri puta veća nego normalna (davali su mi elektrošokove, što je naravno bilo bolno). Rekli su mi da je moje telo dovoljno jako da se samo leči, da stoga mogu da apsorbujem sve te bolesti (radeći sa klijentima) a da se ja ne razbolim. Ja mogu da se nosim sa takvom vrstom pritiska koju donosi drugačija energija sa kojom radim - razne vrste bolesti i bolova.
Svakoga dana sam u bolovima koje dobijam od drugih ljudi i mogu to da izdržim jer sam tako napravljena - ali ja mogu da to otpustim za nekoga drugog. Ja sam ta razmena - tako dolazi do lečenja, ja to uzmem od ljudi, ali ne zadržim u sebi. Još jedna stvar koju su radili u Milanu je da su mi zagrevali ruke do najveće temperature koju sam mogla da izdržim. Potom bi mi proverili temperaturu, a ona bi bila ista kao u prostoriji, normalna. Isto to su radili i sa hlađenjem ruku i one su ponovo bile u redu. Radili su sve jer znali su da imam prirodnu sposobnost da lečim, ali nisu znali koliko. Pošto su završili sa svim testovima, otkrili su da imam najviši nivo energije u to vreme i morali su da dodaju još jedan nivo na grafikonu. I od tog momenta je sve ponovo počelo da se menja. Dobijala sam ponude da idem tu i tamo, neke novine su počele da me nazivaju Madonom (devicom Marijom), sve je postalo suviše naporno. Na kraju sam odlučila da krenem svojim putem, da odem od tolike tenzije gde sad nisam mogla da idem nigde (policija mi je čuvala kuću)... I tad sam otišla iz zemlje.
To je bio razlog što ste otišli iz Sarajeva?
Jeste. Razlog je taj što nisam mogla da se nosim sa tolikim pritiskom. Dala sam mnogo intervjua u Beogradu, Novom Sadu, bila na Nedeljnom programu, ali nisam mogla da kontrolišem ljude. Niko ne može. I nisam mogla da kažem NE. Jednom sam dala intervju u Beogradu i 200 ljudi je čekalo da me vidi. Šta da radiš? Trajalo je ceo dan i do 11 uveče sam samo htela da odem kući. Više se ne osećate kao ljudsko biće.
Postanete kao neka vrsta sveca?
Jeste, ali sam ja i dalje bila ista. To je ono što sam želela da držim pod kontrolom. Kada nemam kontrolu, svi drugi je imaju, a ja sam imala i nešto što nisam znala još uvek šta je. I morala sam to da kontrolišem, a nisam znala kako. Moja odluka je bila da odem, okrenem se nauci, da razumem - to je jedini način ako ga razumem intelektualno i znam kako da ga kontrolišem. U prve tri godine, ko god je imao neku bolest i ja sam je imala - neko ima epilepsiju, imam je i ja kratko vreme, jer se prenosi u isti deo tela. Morala sam da naučim kako to da kontrolišem.
To je bio težak period. A nisam mogla to da delim, nisam pričala o tome, suočila sam se sa time. Uradila sam i dosta istraživanja na Kanarskim ostrvima gde sam živela. Tu se sve smirilo za mene, kako da kontrolišem energiju, tako da ne pređe na mene i kako da se distanciram od toga. Što se više distancirate, više možete da vidite, više možete da pomognete, više kontrole imate nad moći koju posedujete. Da je mene nadvladala ta moć, verovatno bih se razbolela ili poludela. Bile su mi potrebne tri godine da to procesiram, naučim, razumem i sada sam još uvek živa i pomogla sam hiljadama ljudi.
Iz Sarajeva ste otišli na Kanarska ostrva i na kraju se nastanili u Londonu. Vaša lista klijenata je impresivna - od engleske kraljevske porodice do poznatih ličnosti iz sveta filma, sporta, muzike, do jednog lame sa Tibeta i običnih ljudi. Vi takođe dosta radite pro bono. Nije bitno odakle neko dolazi, sve tretirate jednako.
Da. Kada sam došla u Englesku pozvali su me i priznali Vlada i kraljevska porodica, što mi je dalo dobar početak. Bila sam odlično organizovana, imala sam svoju kuću, ljude koji su radili za mene, koji su me štitili, a kad odem kući onda sam tu. Kuvam, čuvam dete, vodim ga u školu i sve je normalno. Moj posao je moj posao, ali kada sam van klinike, onda sam kao bilo ko drugi. Sve sam dovela pod kontrolu, pomogla sebi da radim to što radim, u suprotnom da sam ostala pod onim pritiskom, da me svi vuku na sve strane, verovatno bih se razbolela. Ali biti dobro organizovan znači biti u mogućnosti da pomognem više ljudi. I da se emotivno distanciram. Pomoći kraljici, princezi ili predsedniku neke države je kao bilo kome drugom. Ako nekoga posmatram drugačijim očima, ne mogu da mu pomognem. Kako mogu da pomognem ako mislim da je ta osoba bitna? Ljudi dolaze da bi dobili bolje zdravlje - nije bitno odakle dolaze. Dosta radim dobrotvorno, uvek izaberem neke ljude, brinem se o nekima i po pet godina, održavam ih u životu ili pomažem njihovim porodicama.
Koliko često radite lečenje na daljinu?
Koliko god mogu. Na primer, imali smo astrologa koji bi pogledao kada je dobro vreme u odnosu na planete i za mene. Prošle godine nije bilo mnogo mogućnosti, sve je išlo loše svuda drugde. Ove godine je bolje kako godina odmiče, astrološki i energetski. Ona verovatno radi 2-3 nedelje da mi da dobre mesece i vreme. To vreme je najbolje za ljude da prime energiju. Zavisi od zvezda (smeh). Besplatno lečenje je dobro i za čitatelje, radili smo to već u Americi i Engleskoj. Oni se povežu sa mnom. Ja mogu da osetim ako je mnogo njih. Više ljudi je uvek bolje za svakoga. Možete da osetite kao da lebdite, jer kako se broj poveća, energija se poveća, svi dobijaju to malo više. Dobro je da samo dopustite da se desi. Ponekad ljudi počnu da analiziraju "E, sad osećam toplinu" - to blokira energiju. Samo sve ostavite po strani, energija dolazi do vas i uživajte pola sata. A povezivanje je trenutno. Kao kad pozovete nekoga telefonom. Iskustvo je neverovatno.
Znam da budistički monasi vrlo često rade masovne meditacije kada na primer meditiraju loving kindness i što je više meditatora, energija ljubavi je veća...
Oni su obučeni da meditiraju na pravoj frekvenciji. Ako je to grupa koja meditira na pogrešnoj frekvenciji, onda to nije dobro. Monasi znaju šta rade, oni su potpuno neverovatni kada se zna na kojoj frekvenciji meditiraju. Nije isto kada neko pokuša da to uradi, samo meditira. Ovo je energetski kanal koji ja koristim već 30 godina i povezana sam sa njim. Što se više ljudi poveže sa mnom kada sam energetski otvorena, ja moram da se potpuno odvojim od toga da to ne bi uticalo na mene. Moram da imam kontrolu nad sopstvenim telom tokom seanse. Možete da zamislite zašto (smeh). To niko ne može da poremeti. U manjim grupama može. Na primer, u klinici imam malu grupu koju učim tehnikama disanja, kada i lečim. Moram pojedinačno da svaku osobu energetski izbalansiram pre nego što počnemo jer ne želim da nešto utiče na neku drugu osobu. Tako da sve njih energetski postavim na isti nivo i onda svi mogu da uživaju. Neki ljudi dođu puni straha, neki sa drugim stvarima i sve to mora da nestane da bi primili energiju.
I o tome pišete u svojoj najnovijoj knjizi "Znate više nego što mislite", da je jedan od glavnih preduslova za lečenje da imate tzv. neutralni um. To me podseća na budističku meditaciju "mirujte bez napora u sebi, ostavite sve da bude onako kako jeste". Kako biste savetovali klijentu da uđe u neutralni um?
Objasnila sam u knjizi najbliže što sam mogla šta je to stanje neutralnog uma. Svi smo mi bili u tom stanju i možemo da ga prepoznamo. To je kao kad ponekad odlučite i ne razmišljate o tome - i ta odluka je prava. Kad znate da je prava. Vi ste neutralni, ne analizirate, niste emotivno upleteni, vi ste posmatrač, posmatrate šta radite bez toga da ste u tome. Kada ste u nečemu, emocije preuzmu stvar, počinjete da se preispitujete. Mnogo ljudi to radi u poslovnom svetu, jer nisu emotivno upleteni, vi ste kreativni, samo idete, to nema veze sa bilo čim drugim. Takvi bi isto trebalo da budu i naši privatni životi.
Biti u neutralnom umu
Dobri sportisti ili glumci kad izađu na scenu, oni su u neutralnom umu i svi dobiju tu energiju od njih - a taj isti glumac posle predstave izađe iz neutralnog uma i ima probleme u životu. Onog momenta kada to prepoznaju, da koriste neutralnost u drugom delu svog života, samo klikne, sa lakoćom. Svako od nas je iskusio taj neutralni um u određenom periodu života, možda i svaki dan, ali u svom privatnom i svakodnevnom životu oni jednostavno ne znaju kako to da urade. Ali kad prepoznate šta radite kada radite velike i dobre stvari, kada donosite dobre odluke, to je isto kao to. U knjizi sam podelila mnogo malih priča da biste mogli to da prepoznate u sebi.
Neutralnost je kao kada meditirate, a možete da pričate, vidite i znate da je ispravno. Znati stvari je kada pokazujete da koristite svoj neutralni um. Kada počnete da se pitate tipa "Možda ću da uradim ovo, možda ono", nemojte ništa zapravo da radite dok se ne vratite u neutralni um i onda ćete znati da li je dobro ili ne. Neki ljudi kažu "emocije su dobre". Biti u neutralnom umu je takođe emocija koja će vas dovesti u dobru emociju. Kad ljudi, na primer, kažu da su zaljubljeni, ne mogu da vide; vi kreirate tu emociju, ne neko drugi, vi stvarate tu osobu ispred sebe, vi lebdite sa nečim što ne vidite, slepi ste. Kad, na primer, upoznate svoju srodnu dušu - vi znate. Ljudi protraće mnogo vremena tražeći tu osobu. Ili posao. Ili šta žele da rade. Morate da budete u tom stanju uma, da to prepoznate i da privučete prave stvari. Strah je ista emocija koja ide u suprotnom smeru.
Toliko ljudi živi u strahu, stvore tu frekvenciju i veoma je teško da iz nje izađu. Isto je i kad počne rat, emocije, strah, to su jake frekvencije koje svi hvataju - kao kad slušate iste vesti - i one samo postaju sve veće i veće. Ali opet, kada to prepoznate, vi iz toga izađete, znate da ste tu i samo izađete. Kada znate, onda ste svesni i onda sa tim možete da se nosite. Ali ako nemate znanje da nešto postoji, onda idete sa tokom. Isto je kao kada sam pisala o geopatskom stresu i radijaciji i elektromagnetskom zagađenju. U poziciji sam da napišem tu knjigu jer svakodnevno radim sa energijom, stalno sam u neutralnom umu, ali svi i prolaze kroz neutralni um da ga ne prepoznaju. Kada ste ga svesni, onda ćete znati i moći ćete da radite šta želite. U momentu kada prepoznate neutralni um, počinjete da reprogramirate svoj mozak jer je on kao veliki kompjuter. Onda počinjete da privlačite drugačiju energiju, drugačiju frekvenciju. Tako je jednostavno. Nije lako to uraditi, ali je mnogo lakše - možete sebe da promenite u deliću sekunde. Things happen when knowledge comes through.
Dotakli ste se još nekoliko stvari koje su interesantne. Jedna je očigledno kakav energetski efekat naš um ima na nas. O tome naširoko pričate u svojim knjigama i to je ono što radite i u svom poslu. U nekom trenutku u knjizi kažete da mi možemo da koristimo frekvenciju sećanja da bismo promenili kako god da se osećamo u tom trenutku.
Tako je. Recimo da prolazite kroz težak period i vaš um je neprekidno u tom negativnom mestu trenutne male memorije koju čini sadašnji trenutak, dok sva dobra sećanja i vi od ranije predstavljaju mnogo jače frekvencije nego to sa čime se sad borite. Stoga ja uvek kažem - vratite se onim sećanjima koja imate o sebi iz detinjstva, ponekad je to miris hleba ili kolača ili muzika ili neka emocija, prizovite nazad te osećaje koji su uvek u vama. Kad vam je teško, uvek vam je potrebno da se na nešto oslonite. Treba samo da vidite i da osetite tu energiju od ranije, kako ste se osećali kada ste kroz to nekada prolazili, kad ste bili srećni. Morate da se vratite pozitivnim sećanjima.
Imala sam pacijenta kome su dijagnostikovali multiplu sklerozu i koji je mentalno završio sa svojim životom. Došao je iz Kuvajta i rekao mi kako ne može da hoda, mišići su mu bili slabi, nije imao želju bilo šta da radi i dodao je: "Eh, zamislite, ja sam nekada bio atletičar". Ja sam mu na to odgovorila: "Slušajte, vi ste SADA atletičar. Još uvek ste atletičar. Imate samo dva meseca ove kratke memorije da vam je neko utuvio u glavu i rekao kako imate MS. Vi ste još uvek atleta." Zajedno smo na tome poradili i on je potpuno razumeo šta sam mu rekla. Još uvek je zdrav i prošlo je šest godina od tada. Odustao je jer je dobio tu malu informaciju od doktora, ali čitav svoj život, njegovo telo, njegova memorija sadrži informacije da je on atleta. Bilo mi je lako da mu pomognem kad je razumeo. I još uvek je dobro.
U neku ruku dijagnoza može više da nas razboli nego što može da nam pomogne da ozdravimo. Ali ljudi to ne razumeju, oni traže dijagnozu.
To je ono što ja uvek kažem, samo se nadam da će u budućnosti medicinska profesija biti edukovana kako da razgovara sa pacijentom i šta da kaže. Lako je da se zaštitite i izložite nagori mogući scenario i onda da ne brinete o pacijentu i pustite ga da veruje da će da umre za dva meseca. Bilo bi lakše da uradite lepu stvar. Dajte im nadu, dajte im način da se bore. Ljudi brže odu samo zato što im autoriteti kao što su doktori daju tu hipnotičku dijagnozu. I ljudi poveruju u to.
U knjizi sam navela jedan primer - imala sam ih mnogo, ali nisam o mnogima mogla da pišem jer bi ih bilo lako prepoznati - o ženi kojoj su dijagnostikovali rak jajnika i rekli joj da ima dva meseca da živi. I posle tačno dva meseca je preminula. Porodica je odlučila da se izvrši autopsija - ona nikada nije imala rak! Pogrešno su je dijagnostikovali. Ali ona je primila tu sugestiju i zapravo je uništila svoj imuni sistem i umrla. Ja verovatno imam oko 70 hiljada klijenata i svakoga dana prepoznajem kako sugestije utiču na nas, više nego bilo šta drugo, kao i strah. Naše zdravlje gradi sve što je oko nas. Mi nismo rođeni da budemo bolesni. Razboljevamo se zbog sredine, gde odrastamo i kako posmatramo stvari, šta čujemo i šta nam neko da.
I postepeno gradimo to kakav uticaj to ima na naše telo. Kada padnemo i povredimo se, to je druga stvar. Kako bolesti nastaju - to zavisi samo kako mi mentalno gledamo na stvari. Pokušala sam to da uključim u knjigu, to su zaista glavne stvari koje moramo da prepoznamo - moramo da budemo posmatrači čak i kad slušamo. Ljudi odlaze na internet i nalaze svoje simptome. Šta god da želite za sebe i svoje zdravlje, morate da se distancirate i onda ćete znati šta je dobro za vas.
Šta predlažete da možemo da uradimo da zaštitimo sebe i decu?
Kad bi to bio problem na višem nivou, nešto bi se uradilo. Zaštita postoji, neki ljudi na tome rade. Možete da sobe ofarbate posebnom farbom, postoje zastori, ali morate da izlazite, morate da radite, da živite. Hoću da kažem da moramo da se prilagodimo. Generacije i generacije će nestati i buduće generacije će biti jače. Kao da evolucijski moramo da se prilagodimo. Ali kao što sam već rekla, što više znamo, više smo svesni, naša energetska zaštita je veća. Ako ne znaš šta se dešava, ti ideš sa tokom. Kada znaš, stvaraš zaštitu znajući da nešto nije u redu. Ja, na primer, nikada ne bih kupila kuću blizu velike trafo stanice.
Kako čuvate sebe i svoj dar? Kako obnavljate svoju energiju?
Već posle prve tri godine sam naučila kako da se zaštitim i ne unesem bolesti u sebe. Kad lečim, ne dozvoljavam da bol ili šta god drugo što izvlačim iz pacijenta pređe na mene. Ponekad možete da vidite kako mi ruke poplave od bola, a kad to otpustim čujete mali klik, statika koja se otpušta. Uvek sam u neutralnom umu kada radim sa klijentima, čak i sada kada pričamo. Kada isceljujem, nisam emotivno uključena jer ne mogu da pomognem tako. Samo mogu da patim ako sam emotivno umešana. Zaštiti sebe znači biti u neutralnom umu; isto kao kada dete ima temperaturu i majka počne da paniči misleći možda je ovo ili ono, tako detetu dajete lošu energiju. Uvek se vratite u neutralnost i pokušajte da vidite šta se zapravo dešava i brže ćete ga izlečiti. Bez panike, tako samo detetu dajete tu energiju. Mi mislimo da tako pomažemo, ali ne. Čak i kad u odnosu sa najbližima to promenite, to je moćno. Isto šta ja radim sa svojim pacijentima.
Za kraj, pišete i o tome kako se veoma jaka i dobra energija održava kroz konekciju sa frekvencijom zahvalnosti. Zbog čega je ta frekvencija tako posebna?
Posebna je zato što treba da budete zahvalni, za sve što imate, za sve što radite. Ne treba da mislite "Ja sam poseban", ne, nego "Ja sam zahvalan". To je momenat kada poštujete svu energiju oko sebe i u vama. Onda ćete privući samo dobre stvari.
Danima posle intervjua sam razmišljala o našem razgovoru, o zahvalnosti, koliko su deca energetski otvorena, a koliko se mi vremenom zatvaramo, zbunjujemo i patimo zbog sopstvenih stavova, misli i uslovljavanja, a odgovornost za sopstveno zdravlje olako prebacujemo na sve i svakoga, samo se ne suočavamo sa sobom. Kada sam se vratila na kliniku posle desetak dana, imala sam pitanja za još nekoliko sati razgovora. Umesto toga, Seka me je velikodušno pozvala na tretman da iz prve ruke iskusim ono o čemu smo pričale. Dok sam ležala i meditirala na krevetu, ona je lagano držala ruke ili na mom telu ili iznad i jedino što se povremeno čulo bilo je kliktanje njenih ruku kada je oslobađala statiku. Nije tu bilo nikakve pompe, egzaltiranih trenutaka, samo sat vremena mirne meditacije. Već te večeri i sledećeg dana me je preplavila neverovatno intenzivna tuga - iz svake pore kao da mi je izlazila neka potisnuta emocija od koje naviru suze i toliko je bilo jako to iskustvo da sam pokušavala sebe svesno da vraćam u "neutralni um". Podsećala sam se da ne treba da želim da to nestane, da ne potiskujem u sebe, već da nađem strpljenje i pustim da ta emotivna erupcija ide svojim tokom. Velika lekcija da budem sa onim što jeste, bez ikakve reakcije. Kao što Seka kaže: "Iz teškoća se rađaju čuda".
