”Prvo prolećno sunce izmamilo je na ulice, u parkove i na izletišta Beograda hiljade šetača, roditelja sa malom decom, penzionera i vlasnika kućnih ljubimaca”- pomislio je na tu glupavu rečenicu kojom se u medijima, od kako zna za sebe, objavljuje da je došlo lepo vreme.
Sedeo je napolju , udobno zavaljen u fotelju kafića na Tašmajdanu. Na tom prijatnom suncu, u prućanoj fotelji, uživao je potpuno. Polako je ispijao svoj kapućino. Zapalio je drugu cigaretu, povukao dubok dim i zabacio glavu na naslon. Sunčao se i žmureo. Bilo mu je toplo na kapcima, iako je imao naočari za sunce.
Čuo je lavež pasa, čuo je udaljenu ciku dece, automobile koji prolaze Bulevarom Kralja Aleksandra, žamor ljudi u kafiću, gugutanje golubova, zvuke šoljica i čaša , prijatnu muziku - bio je to klavirski koncert, najverovatnije Šopen. Pomislio je kako je mudro od ljudi u kafiću što su za tako prijatno pre podne izabrali klasičnu muziku, a ne neki haus ili tehno.
“Mogu li da dobijem upaljač?“
Bio je to topli, nazalni ženski glas, i on se trgao.
“Naravno“, rekao je, i pre nego što je krenuo rukom ka upaljaču, čuo je kako žena pali cigaretu. Ispravio se u stolici i nasmešio se.
”Hvala najlepše”, rekla je spuštajući ga na sto, “nikad nemam upaljač” , dodala je, sedajući za sto do njega, sa njegove leve strane.
Pogledala ga je još jednom, brzim pogledom, da ne bude napadna, da on ne shvati da ga je gledala i pre nego što mu je prišla.
Videla ga je dok je još prilazila stazom. Lep, crn muškarac zalizane kose, nežnih pokreta. Zato je sela pored njega. Nije mogla da mu odredi godine, ali ”godine nisu važne, zar ne”, mislila je dok je koketno prekrtštala nogu preko noge, a šlic na suknji joj se neznatno otvorio.
Pušila je, kelner joj je doneo kafu, a ona je, ni sama ne zna zašto, mogla odjednom da zamisli kako joj lepi neznanac, koji ima koščate šake, i deluje nekako otmeno, kao da je neki teniser koji ne živi ovde, popravlja forhend. Poželela je da sa njim igra tenis.
Poželela je da sa njim gleda zalazak sunca, pošto pobegnu iz svojih stvarnih života. Da ostavi muža, i decu , i da baš sa takvim čovekom, kakav je ovaj što sedi do nje i emituje takve čudesne svetlosne zrake, napokon izleči svoj život.
Onda se trgla iz tog nedoličnog sanjarenja, i brže bolje stavila i ona crne naočari za sunce.
”One su zaklon” pomislila je, ”one su bezbedno platno za projekcije”. Uvek se osećala sigurnije sa njima.
On sedi uspravno u svojoj fotelji, može da oseti njen parfem koji ima laganu notu limete, svidja mu se taj parfem, taj parfem, pomešan sa Šopenom i suncem, i svim tim glasovima koje čuje odasvud, razbudjuje njegovu maštu, ali on ne okreće glavu ka njoj. Vidi tridesetogodišnju intelektualku, sa pundjom, Ni ne shvata da se smeška, dok zamišlja kako joj otkopčava košulju ispod koje njegove šake postaju kolevke za dva topla okrugla psetanceta.
Njoj zazvoni mobilni telefon.
On okreće glavu na drugu stranu.
“Evo, dolazim, nisam ni videla koliko je sati”, kaže suvo, spušta šoljicu na tacnu i ustaje.
Čarolija nestaje.
Ona, odlazi, okrene se ka njemu i klimne glavom. On rukom potraži upaljč i zapali novu cigaretu.
Više nisu u istoj sceni i čarolija se vratila.
On vidi vitku tridesetogodišnju intelektualku, sa pundjom, u uskoj suknji i štiklama, kako vrckajući silazi stazom parka.
Ona na svojim ledjima oseća njegov pogled, ispravi kičmu , korak joj postaje sigurniji.
Čarolija tog kratkog susreta nikada neće prestati.
Jer, on nije mogao da vidi da je ona nesrećna žena od pedeset godina, širokih kukova, plave kose i velikih grudi, u teksas suknji i majici na pruge, koja je tu svratila sa cegerom za pijacu, da zaboravi, bar na trenutak, na svoj život koji više ne može da gleda.
A ona nije mogla da vidi, da lepotan za kojim je tako besramno žudela onih nekoliko sekundi, nikad ne bi mogao da joj popravlja udarce u tenisu.
Na fotelji, sa strane, pored njegovih butina, ležao je uredno složen njegov beli štap.
