 |
| kaonapokretnojtraci |
Traganje za smislom je u osnovi čovekove prirode. Negde u ranoj mladosti ( a nekada i ranije) većina ljudi počne da se pita zašto živimo, šta je to život i koji je njegov smisao. Retki u tim godinama pronađu odgovor koji ih čini zadovoljnim, a dogodi se i da poneko zaluta. Kasnije, negde u pedesetim godinama, ljudi ponovo počnu da se bave ovim pitanjem, naravno ukoliko u međuvremenu nisu došli do odgovora. Ovo su godine ,,svođenja računa,, razmišljamo šta smo to uradili u svom životu, jer tada je sigurno da smo poživeli više od polovine svog života. U ovom periodu kod ljudi se često javlja i osećanje gubitka i depresivno raspoloženje usled nemogućnosti da se isprave neke počinjene greške.
Povezujući se sa Izvorom ljubavi ( Bogom, Univerzumom, Božanstvom), shvatamo
da grešaka nema , da je ono što mi smatramo greškom, samo još jedan korak na
našem putu i da je sve baš onako kako treba da bude. Ljudi su skloni da posle
nekog vremena u vezi sa nekim događajem kažu.- da sam samo uradio drugačije… ili
da sam samo znao. U stvari, niste mogli da uradite drugačije u tim okolnostima i
sa tim nivoom svesti, uradili ste najbolje što ste mogli, tako da je
razmišljanje o propuštenim prilikama samo način da mučite sebe. Na ovaj način,
ništa nećete naučiti, a postoji i velika mogućnost da ponovite istu grešku, jer
se optužujući se, mučite, a time sebi onemogućavate učenje i promenu
ponašanja.
Sve dok smo spremni da učimo i menjamo se, sve što nam se dešava doživljavaćemo kao još jednu stazu, koja nas vodi ka sebi samima. Staze naravno mogu biti različite, uske, vijugave, jednostavne, široke, zarasle u korov ili potpuno čiste, nevažno je. Svako od nas ima svoj put i različite putokaze na njemu, važno je samo da ih prepozna i da zna da ih protumači. Ništa nećemo postići gledanjem tuđeg puta, naš se neće promeniti zbog naše ljutnje jer je staza naše komšinice sva u cveću, dok je naša pusta.
Smisao života je sam život, u stvari, to traganje za smislom čini njegov smisao. Činjenica da smo se rodili daje nam mogućnost da spoznajemo svet, sebe i druge ljude u ovom jedinstvenom trenutku. Ipak,svi naši putevi, staze i stazice, vode ka jednom- našem izvoru. Koliko god ga tražili spolja, u nekoj religiji, na svetim mestima i sl. na kraju shvatamo da je on stalno bio tu- u nama. Što ranije to prepoznamo, porašće naš kapacitet za pormenu.
Naši unutrašnji svetovi razlikuju se onoliko, koliko smo i mi ljudi međusobno različiti. A, šta ako je tako i sa spoljašnjom nazovi realnošću. Šta ako i tih realnosti ima onoliko koliko i nas. Ma koliko bili bliski sa nekim, nikada ne možemo dopreti do unutrašnjeg sveta te osobe. Jedini naš dodir sa tom unutrašnjošću jesu iskazi te osobe, dakle njena zapažanja, koja su naravno opet potpuno subjektivna, odnosno zavise od same osobe i njene sposobnosti za introspekciju. Sve dakle zavisi od nas samih.
Spoj vaše Duše i tela u ovom trenutku u vremenu, jedinstven je i potpuno neponovljiv, što znači da su jedinstvena i neponovljiva i sva vaša iskustva, kako spoljašnja, tako i unutrašnja. Nikada pre na svetu nije postojao niko sličan vama, iako je vaša duša besmrtna. Postoje razlozi zbog kojih ste za svoje putovanje izabrali baš ovo telo, određenog izgleda, sposobnosti, temperamenta i sklonosti. Naša besmrtna duša, u interakciji sa odabranim telom čini naše celokupno biće koje boravi u ovoj tački Univerzuma u ovom trenutku, i ne zavise naše reakcije samo od duše, već upravo od tog jedinstvenog odnosa duše i tela. Kada smo povezani sa svojom Dušom, odnosno Izvorom, onda lakše i sigurnije idemo kroz život. Odlučujemo brže, ne sumnjamo u svoje izbore, i ne kajemo se zbog učinjenih ili neučinjenih dela. Život je za nas igra kroz koju možemo doći do važnih uvida i ličnih promena.
Različite tehnike mogu nam pomoći u procesu povezivanja, ali najvažnija je naša svesna odluka da se povežemo. Kao i u svemu drugom i ovo je stvar izbora. Bez toga se ništa neće i ne može desiti. Ma koliko naša Duša žudela da nam ,,objasni,, da idemo pogrešnim putem, i ma koliko ljubavi konstantno isijavao naš Izvor (Bog), ništa se neće desiti ako mi to ne zatražimo. Setite se Isusovih reči- “Ištite i daće vam se: tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se. Jer svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvara mu se”. ( Evanđelje po Luki, glava 11:9-10, prevod Vuk Karadžić).
Suzana Vemić
http://centarprozor.wordpress.com/2012/09/27/zasto-nam-je-potrebno-povezivanje-sa-izvorom-ljubavi/
Sve dok smo spremni da učimo i menjamo se, sve što nam se dešava doživljavaćemo kao još jednu stazu, koja nas vodi ka sebi samima. Staze naravno mogu biti različite, uske, vijugave, jednostavne, široke, zarasle u korov ili potpuno čiste, nevažno je. Svako od nas ima svoj put i različite putokaze na njemu, važno je samo da ih prepozna i da zna da ih protumači. Ništa nećemo postići gledanjem tuđeg puta, naš se neće promeniti zbog naše ljutnje jer je staza naše komšinice sva u cveću, dok je naša pusta.
Smisao života je sam život, u stvari, to traganje za smislom čini njegov smisao. Činjenica da smo se rodili daje nam mogućnost da spoznajemo svet, sebe i druge ljude u ovom jedinstvenom trenutku. Ipak,svi naši putevi, staze i stazice, vode ka jednom- našem izvoru. Koliko god ga tražili spolja, u nekoj religiji, na svetim mestima i sl. na kraju shvatamo da je on stalno bio tu- u nama. Što ranije to prepoznamo, porašće naš kapacitet za pormenu.
Naši unutrašnji svetovi razlikuju se onoliko, koliko smo i mi ljudi međusobno različiti. A, šta ako je tako i sa spoljašnjom nazovi realnošću. Šta ako i tih realnosti ima onoliko koliko i nas. Ma koliko bili bliski sa nekim, nikada ne možemo dopreti do unutrašnjeg sveta te osobe. Jedini naš dodir sa tom unutrašnjošću jesu iskazi te osobe, dakle njena zapažanja, koja su naravno opet potpuno subjektivna, odnosno zavise od same osobe i njene sposobnosti za introspekciju. Sve dakle zavisi od nas samih.
Spoj vaše Duše i tela u ovom trenutku u vremenu, jedinstven je i potpuno neponovljiv, što znači da su jedinstvena i neponovljiva i sva vaša iskustva, kako spoljašnja, tako i unutrašnja. Nikada pre na svetu nije postojao niko sličan vama, iako je vaša duša besmrtna. Postoje razlozi zbog kojih ste za svoje putovanje izabrali baš ovo telo, određenog izgleda, sposobnosti, temperamenta i sklonosti. Naša besmrtna duša, u interakciji sa odabranim telom čini naše celokupno biće koje boravi u ovoj tački Univerzuma u ovom trenutku, i ne zavise naše reakcije samo od duše, već upravo od tog jedinstvenog odnosa duše i tela. Kada smo povezani sa svojom Dušom, odnosno Izvorom, onda lakše i sigurnije idemo kroz život. Odlučujemo brže, ne sumnjamo u svoje izbore, i ne kajemo se zbog učinjenih ili neučinjenih dela. Život je za nas igra kroz koju možemo doći do važnih uvida i ličnih promena.
Različite tehnike mogu nam pomoći u procesu povezivanja, ali najvažnija je naša svesna odluka da se povežemo. Kao i u svemu drugom i ovo je stvar izbora. Bez toga se ništa neće i ne može desiti. Ma koliko naša Duša žudela da nam ,,objasni,, da idemo pogrešnim putem, i ma koliko ljubavi konstantno isijavao naš Izvor (Bog), ništa se neće desiti ako mi to ne zatražimo. Setite se Isusovih reči- “Ištite i daće vam se: tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se. Jer svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi; i koji kuca, otvara mu se”. ( Evanđelje po Luki, glava 11:9-10, prevod Vuk Karadžić).
Suzana Vemić
http://centarprozor.wordpress.com/2012/09/27/zasto-nam-je-potrebno-povezivanje-sa-izvorom-ljubavi/
